Pred nama je jedan izuzetan roman koji je postao još poznatiji kada je Ridli Skot snimio čuveni film Blade runner. Filip K. Dik nam prikazuje jednu postapokaliptičnu budućnost, ne tako daleku. Zemljom je protutnjao neklearni rat posle koga su ostali nuklearna prašina zbog koje se veliki broj stanovnika planete iselio, uglavnom na Mars i tišina, opipljiva tišina u haosu raspadanja i skoro opustelih gradova. Možete izabrati koju hoćete zgradu i useliti se u nju. Niko vam neće smetati. Nećete smetati ni vi drugima, svi su postali dehumanizovani i sebični. Oni koji životare koriste izvesnu mašinu zvanu Proplanak, tvorac raspoloženja, toliko su ljudi otuđeni da im treba mašina koja će kod njih izazvati emotivnu reakciju.
I dok svi žele da odu sa Zemlje, neki žele da se vrate. Androidi. Sve savršeniji androidi koji se na pravi pogled ne razlikuju od ljudi beže na Zemlju. Njima je namenjena likvidacija. Rik Dekard je istrebljivač, policajac koji ih ubija za raspisanu nagradu.
I ovde dolazimo na glavnu temu. Imaju li androidi osećanja, da li su empatični prema drugim androidima, prema ljudima, da li ljudi mogu saosećati sa njima? Na samom početku dela autor, sasvim namerno, provlači temu ljubavi prema životinjama, prema bilo kakvim životinjama, čak i insektima. Posle rata životinje su praktično istrebljene, veliki broj je nestao sa lica Zemlje a one koje se mogu naći su retke i skupe, toliko skupe da je luksuz imati i veštačku životinju. Rik ima električnu ovcu ali želi pravu životinju. Zbog čega se pominju veštački kućni ljubimci? Koliko god brinuli o veštačkim životinjama toliko nema empatije prema androidima. Jedini način za njihovo otkrivanje jeste test empatije koji oni ne mogu proći, kao ni socijalno poremećeni ljudi. Ovde se gubi svaka razlika. Čini nam se da androidi imaju osećanja (ipak) a da oni koji ih love nemaju. Filip K. Dik nas svojim pripovedanjem dovodi u nedoumicu. Više nismo sigurni koji od junaka je čovek a ko je mašina. Autor je inače poznat po takvom stilu, on vam neće sve servirati na tacni, ostaviće čitaocu da sam izvede zaključke i zamisli moguće posledice. Ovaj detalj, dijalog između Rika i androida koga treba da ispita objašnjava puno toga:
Nikakvo čudo što lovci sebi postavljaju pitanja da li su živa bića a ne androidi koji ne znaju da su androidi. Njihov način života i posao utiču tako da se ljudskost gubi, nestaje. Sve ovo podseća na brojne primere iz istorije kada su jedni ljudi ”u ime višeg interesa” ubijali druge ljude, ”manje vredne”, bez imalo griže savesti. Rik ipak u sebi nalazi dovoljno ljudskosti čak i izvesnu empatiju prema androidima.
Kao jedan od likova se pominje Vilbur Mercer, neka vrsta proroka i duhovnog vođe za koga nismo sigurni ni da li postoji ili je emotivni doživljaj, čak i plod mašte. Završetkom priče Filip K. Dik zatvara krug, Rik nalazi sebi novog ljubimca, veštačkog.
A sada par reči o filmu. Ma kako dobro snimljen daleko je ispod nivoa knjige. Pre svega ne može nam dočarati atmosferu knjige, akcenat je bačen na akciju a ne na moralne dileme. Čak i posle više gledanja osećam da nešto nedostaje, posle čitanja ti nedostaci su još očigledniji.
Film dobar a knjiga vrhunska. O muzici Vangelisa da ne pričam…
pulse
I dok svi žele da odu sa Zemlje, neki žele da se vrate. Androidi. Sve savršeniji androidi koji se na pravi pogled ne razlikuju od ljudi beže na Zemlju. Njima je namenjena likvidacija. Rik Dekard je istrebljivač, policajac koji ih ubija za raspisanu nagradu.
I ovde dolazimo na glavnu temu. Imaju li androidi osećanja, da li su empatični prema drugim androidima, prema ljudima, da li ljudi mogu saosećati sa njima? Na samom početku dela autor, sasvim namerno, provlači temu ljubavi prema životinjama, prema bilo kakvim životinjama, čak i insektima. Posle rata životinje su praktično istrebljene, veliki broj je nestao sa lica Zemlje a one koje se mogu naći su retke i skupe, toliko skupe da je luksuz imati i veštačku životinju. Rik ima električnu ovcu ali želi pravu životinju. Zbog čega se pominju veštački kućni ljubimci? Koliko god brinuli o veštačkim životinjama toliko nema empatije prema androidima. Jedini način za njihovo otkrivanje jeste test empatije koji oni ne mogu proći, kao ni socijalno poremećeni ljudi. Ovde se gubi svaka razlika. Čini nam se da androidi imaju osećanja (ipak) a da oni koji ih love nemaju. Filip K. Dik nas svojim pripovedanjem dovodi u nedoumicu. Više nismo sigurni koji od junaka je čovek a ko je mašina. Autor je inače poznat po takvom stilu, on vam neće sve servirati na tacni, ostaviće čitaocu da sam izvede zaključke i zamisli moguće posledice. Ovaj detalj, dijalog između Rika i androida koga treba da ispita objašnjava puno toga:
”Android”, reče on, ”ne mari šta će se desiti drugom androidu. To je jedna od indikacija za kojima tragamo.”
”U tom slučaju”, reče gospođica Luft, ”vi ste sigurno android!”
To ga je zaustavilo; zurio je u nju.
”Zato što je vaš posao da ih ubijate, zar ne?” nastavila je, ”Vi ste ono što zovu…” Pokušala je da se seti.
”Lovac na odstrelnine”, reče Rik, ”Ali android nisam.”
”Taj test koji hoćete dati meni…” Glas je sad počeo da joj se rađa. ”Jeste li ga vi polagali?”
Nikakvo čudo što lovci sebi postavljaju pitanja da li su živa bića a ne androidi koji ne znaju da su androidi. Njihov način života i posao utiču tako da se ljudskost gubi, nestaje. Sve ovo podseća na brojne primere iz istorije kada su jedni ljudi ”u ime višeg interesa” ubijali druge ljude, ”manje vredne”, bez imalo griže savesti. Rik ipak u sebi nalazi dovoljno ljudskosti čak i izvesnu empatiju prema androidima.
Kao jedan od likova se pominje Vilbur Mercer, neka vrsta proroka i duhovnog vođe za koga nismo sigurni ni da li postoji ili je emotivni doživljaj, čak i plod mašte. Završetkom priče Filip K. Dik zatvara krug, Rik nalazi sebi novog ljubimca, veštačkog.
A sada par reči o filmu. Ma kako dobro snimljen daleko je ispod nivoa knjige. Pre svega ne može nam dočarati atmosferu knjige, akcenat je bačen na akciju a ne na moralne dileme. Čak i posle više gledanja osećam da nešto nedostaje, posle čitanja ti nedostaci su još očigledniji.
Film dobar a knjiga vrhunska. O muzici Vangelisa da ne pričam…
pulse
