Ima nečeg lažnog u svečanim izjavama da smo svi u ratu protiv Islamske države – sve svetske supersile protiv jedne klero-militantne bande koja kontroliše deo neke pustinje.
Ne kažem da Isis ne treba uništiti, i to bezuslovno, bez ikakvog “ali”. Tu se jedino “ali” odnosi na nužnost da se STVARNO posvetimo uništavanju Isisa, a ne patetičnim izjavama i pozivima na solidarnost svih “civilizovanih” snaga protiv demonskog fundamentalističkog neprijatelja.
Treba preskočiti uobičajenu litaniju levih liberala: “Protiv terorizma se ne može boriti terorom, nasilje rađa veće nasilje”. Vreme je za neprijatna pitanja: kako je moguće da Islamska država opstaje? Kao što svi znamo, uprkos zvaničnim osudama i odbacivanju sa svih strana, postoje snage i države koje je prećutno tolerišu i pružaju joj pomoć. Na primer, dok se u ratom razdiranoj Siriji vode žestoki sukobi između ruske vojske i terorista Islamske države, mnogi povređeni borci Isisa prelaze na tursku teritoriju i završavaju u turskim vojnim bolnicama.
Kao što je nedavno rekao David Graeber, da je Turska uvela potpunu blokadu teritorija Isisa, poput one u delovima Sirije koje drže Kurdi, a pogotovo da je prema Kurdistanskoj radničkoj partiji (PKK) i kurdskim vojnim snagama (YPG) pokazala isti “dobroćudni nemar” kao prema Islamskoj državi, ova bi se odavno srušila i možda ne bi bilo pariskih napada. Umesto toga, Turska ne samo da je diskretno pomagala Isis zbrinjavajući njegove ranjene vojnike i omogućujući izvoz nafte sa njegovih teritorija, već je i žestoko napala kurdske snage, JEDINE lokalne snage koje se ozbiljno bore protiv Isisa. Turska je oborila i ruski borbeni avion koji je napadao položaje Isisa u Siriji. Slične stvari se događaju i u Saudijskoj Arabiji, ključnoj saveznici SAD-a u regionu (kojoj odgovara rat Isisa protiv šiita), a čak je i Izrael sumnjivo rezervisan u osudi Isisa gubeći se u oportunističkim kalkulacijama o Isisu koji se bori protiv pro-iranskih šiitskih snaga, koje Izrael smatra svojim glavnim neprijateljem.
Dogovor između EU i Turske objavljen krajem novembra, da će Turska ograničiti priliv izbeglica u Evropu u zamenu za veliku finansijsku pomoć (za početak tri milijarde evra) besramno je odvratan čin, prava etičko-politička katastrofa. Da li “rat protiv terorizma” treba voditi prihvatanjem turske ucene i nagrađivanjem jednog od glavnih krivaca za uspon Isisa u Siriji? Oportunističko-pragmatično opravdanje tog sporazuma je jasno (podmićivanje Turske kao najbrži način da se zaustavi priliv izbeglica u Evropu), ali će njegove dugoročne posledice biti pogubne.
Iz pozadine ove igre interesa, do nas dopire poruka da “totalni rat” protiv Isisa nije ozbiljan – akteri koji ga tobože vode nisu posvećeni tome. Sve je izvesnije da ovde nije reč o sukobu civilizacija (hrišćanski zapad protiv radikalizovanog islama), već o sukobima unutar svake od ove dve strane: na hrišćanskoj je to sukob između Amerike i Rusije, a na muslimanskoj sunita i šiita. Obe strane se pretvaraju da ratuju protiv Isisa, ali čudovišnost Islamske države je samo paravan iza kojeg pljušte udarci namenjeni pravom neprijatelju.
6yka
Ne kažem da Isis ne treba uništiti, i to bezuslovno, bez ikakvog “ali”. Tu se jedino “ali” odnosi na nužnost da se STVARNO posvetimo uništavanju Isisa, a ne patetičnim izjavama i pozivima na solidarnost svih “civilizovanih” snaga protiv demonskog fundamentalističkog neprijatelja.
Treba preskočiti uobičajenu litaniju levih liberala: “Protiv terorizma se ne može boriti terorom, nasilje rađa veće nasilje”. Vreme je za neprijatna pitanja: kako je moguće da Islamska država opstaje? Kao što svi znamo, uprkos zvaničnim osudama i odbacivanju sa svih strana, postoje snage i države koje je prećutno tolerišu i pružaju joj pomoć. Na primer, dok se u ratom razdiranoj Siriji vode žestoki sukobi između ruske vojske i terorista Islamske države, mnogi povređeni borci Isisa prelaze na tursku teritoriju i završavaju u turskim vojnim bolnicama.
Kao što je nedavno rekao David Graeber, da je Turska uvela potpunu blokadu teritorija Isisa, poput one u delovima Sirije koje drže Kurdi, a pogotovo da je prema Kurdistanskoj radničkoj partiji (PKK) i kurdskim vojnim snagama (YPG) pokazala isti “dobroćudni nemar” kao prema Islamskoj državi, ova bi se odavno srušila i možda ne bi bilo pariskih napada. Umesto toga, Turska ne samo da je diskretno pomagala Isis zbrinjavajući njegove ranjene vojnike i omogućujući izvoz nafte sa njegovih teritorija, već je i žestoko napala kurdske snage, JEDINE lokalne snage koje se ozbiljno bore protiv Isisa. Turska je oborila i ruski borbeni avion koji je napadao položaje Isisa u Siriji. Slične stvari se događaju i u Saudijskoj Arabiji, ključnoj saveznici SAD-a u regionu (kojoj odgovara rat Isisa protiv šiita), a čak je i Izrael sumnjivo rezervisan u osudi Isisa gubeći se u oportunističkim kalkulacijama o Isisu koji se bori protiv pro-iranskih šiitskih snaga, koje Izrael smatra svojim glavnim neprijateljem.
Dogovor između EU i Turske objavljen krajem novembra, da će Turska ograničiti priliv izbeglica u Evropu u zamenu za veliku finansijsku pomoć (za početak tri milijarde evra) besramno je odvratan čin, prava etičko-politička katastrofa. Da li “rat protiv terorizma” treba voditi prihvatanjem turske ucene i nagrađivanjem jednog od glavnih krivaca za uspon Isisa u Siriji? Oportunističko-pragmatično opravdanje tog sporazuma je jasno (podmićivanje Turske kao najbrži način da se zaustavi priliv izbeglica u Evropu), ali će njegove dugoročne posledice biti pogubne.
Iz pozadine ove igre interesa, do nas dopire poruka da “totalni rat” protiv Isisa nije ozbiljan – akteri koji ga tobože vode nisu posvećeni tome. Sve je izvesnije da ovde nije reč o sukobu civilizacija (hrišćanski zapad protiv radikalizovanog islama), već o sukobima unutar svake od ove dve strane: na hrišćanskoj je to sukob između Amerike i Rusije, a na muslimanskoj sunita i šiita. Obe strane se pretvaraju da ratuju protiv Isisa, ali čudovišnost Islamske države je samo paravan iza kojeg pljušte udarci namenjeni pravom neprijatelju.
6yka
