Ono što je Maks Horkhajmer još tridesetih godina prošlog veka rekao o fašizmu i kapitalizmu – da bi oni koji ne žele da kritički govore o kapitalizmu trebalo da ćute i o fašizmu – moglo bi da se primeni i na današnji fundamentalizam: oni koji ne žele da kritički govore o liberalnoj demokratiji, treba da ćute i o verskom fundamentalizmu.
Sada, dok smo svi još potreseni ubistvima u redakciji Šarli Ebdoa, pravo je vreme da skupimo hrabrost i razmislimo. Naravno da treba nedvosmisleno osuditi ubistva kao napad na samu suštinu naših sloboda i to bez ikakvih skrivenih prigovora (kao „Šarli Ebdo je ipak previše provocirao i ponižavao muslimane“), ali patos univerzalne solidarnosti nije dovoljan – treba ići dublje.
Treba izbeći jeftinu relativizaciju zločina (staru mantru „ko smo mi zapadnjaci – počinioci strašnih zločina u Trećem svetu – da sudimo o tim nedelima?“), a još više patološki strah mnogih zapadnih levih liberala od islamofobije. Ti lažni levičari svaku kritiku islama osuđuju kao izraz zapadne islamofobije; Salman Ruždi je prokažen, jer je nepotrebno provocirao muslimane i tako postao (barem delimično) zaslužan za fatvu kojom je osuđen na smrt itd. Posledice takvog stava sasvim su očekivane: što se više zapadni levi liberali budu osećali krivima, to će ih više muslimanski fundamentalisti optuživati da su licemeri koji kriju svoju mržnju prema islamu. Ova konstelacija savršeno odražava paradoks super-ega: što se više povinujete zahtevima Drugog, to ste više krivi. To jest, što ste tolerantniji prema islamu, to će pritisak na vas biti jači…
Zbog toga smatram da pozivi na umerenost, kao što je onaj Sajmona Dženkinsa (Gardijan od 7. januara), nisu dovoljni. On tvrdi da „ne smemo da preterujemo dajući previše publiciteta posledicama, već da svaki ovakav događaj treba da tretiramo kao sporadičan slučaj strave“. Ali napad na Šarli Ebdo nije bio „sporadičan slučaj strave“, već deo precizne verske i političke agende i kao takav deo mnogo šireg obrasca. Naravno da ne treba preterivati – pod preterivanjem podrazumevam slepu islamofobiju – ali taj obrazac mora biti izložen nemilosrdnoj analizi.
Raskrinkavanje tog demonskog mita mnogo je potrebnije od satanizacije terorista kao samoubilačkih fanatika. Fridrih Niče je još davno uvideo da se zapadna civilizacija kreće u pravcu Poslednjeg čoveka, učmalog bića bez velikih strasti i posvećenosti. Nesposoban da sanja a umoran od života, on ne rizikuje već traži udobnost i sigurnost: „Prvo tu i tamo malo otrova za ugodne snove, a na kraju mnogo otrova – za ugodnu smrt. Imamo svoja mala dnevna i noćna zadovoljstva, ali vodimo računa o zdravlju. Otkrili smo sreću, kažu Poslednji ljudi i sneno trepću“.
Vrlo je verovatno da će se jaz između popustljivog Prvog sveta i fundamentalističke reakcije na njega i dalje produbljivati suprotstavljanjem dugog i ugodnog života ispunjenog materijalnim i kulturnim dobrima, i života posvećenog nekakvom uzvišenom Cilju. Nije li to antagonizam između Ničeovog „pasivnog“ i „aktivnog“ nihilizma? Upravo smo mi zapadnjaci ti ničeanski Poslednji ljudi uronjeni u sitna dnevna zadovoljstva, dok su radikalni islamisti u svojoj borbi do samouništenja spremni da rizikuju sve. Pesma „Drugi dolazak“ Vilijama Batlera Jejtsa savršeno opisuje naše neprilike: „Najbolji su ostali bez uverenja, a najgori su puni strastvene siline“. To je odlična slika tekućeg jaza između anemičnih liberala i ostrašćenih fundamentalista. „Najbolji“ više nisu u stanju da se angažuju, dok „najgori“ gore u rasističkom, verskom i seksističkom fanatizmu.
Ali da li se fundamentalistički teroristi zaista uklapaju u ovu sliku? Ono što im očigledno nedostaje je osobina koju je lako prepoznati kod svih autentičnih fundamentalista, od tibetanskih budista do američkih amiša: odsustvo gneva i zavisti i duboka ravnodušnost prema neverničkom načinu života. Ako današnji takozvani fundamentalisti zaista veruju da su pronašli svoj put do Istine, zašto bi se osećali ugroženima od nevernika, zašto bi im zavideli? Kad budista sretne zapadnog hedonistu, on ga ne osuđuje; samo će dobronamerno primetiti da je njegova potraga za srećom osuđena na propast. Nasuprot istinskim fundamentalistima, pseudo-fundamentalističke teroriste duboko tišti, intrigira i fascinira grešni život nevernika.
U njihovoj borbi protiv grešnog Drugog jasno se prepoznaje i njihova borba sa sopstvenim iskušenjima.
Tu Jejtsova dijagnoza postaje nedovoljna da objasni naše nevolje: ostrašćenost terorista svedoči o odsustvu istinskih uverenja. Koliko je slaba ta vere kad može da je poljulja glupa karikatura u satiričnom nedeljniku? Fundamentalistički islamski terorizam se ne temelji na uverenju terorista o vlastitoj nadmoći i želji da zaštite svoj kulturni i verski identitet od napada globalne potrošačke civilizacije. Problem sa fundamentalistima nije u tome što ih mi smatramo inferiornima, već u tome što se oni sami tako osećaju. Zato ih naše snishodljive, politički korektne garancije da se ne smatramo superiornima u odnosu na njih, samo još više razjaruju i hrane njihov gnev. Nije problem u kulturološkoj razlici (njihovim naporima da očuvaju svoj identitet), nego upravo suprotno: fundamentalisti su već isti kao mi, oni su potajno već usvojili naše standarde i prema njima se određuju. Paradoksalno, ono što fundamentalistima zaista nedostaje upravo je doza istinski „rasističkog“ ubeđenja u sopstvenu superiornost.
Nedavni preokreti u islamskom fundamentalizmu potvrđuju staro zapažanje Valtera Benjamina da je „svaki uspon fašizma svedočanstvo neuspele revolucije“: uspon fašizma jeste neuspeh levice, ali i dokaz da je postojao revolucionarni potencijal, nezadovoljstvo koje levica nije bila u stanju da mobiliše. Isto važi i za takozvani „islamski fašizam“. Uspon radikalnog islamizma direktno je izazvan nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama. Kada su 2009. talibani zauzeli dolinu Svat u Pakistanu, Njujork tajms je izvestio da su oni planirali „klasnu pobunu zasnovanu na dubokom jazu između malog broja imućnih zemljoposednika i bezemljaških zakupaca“. Međutim, ako talibani koriste „loš položaj seljaka da bi skrenuli pažnju na Pakistan, koji je i dalje mahom feudalan“, šta liberalne demokrate i u Pakistanu i u Sjedinjenim državama sprečava da to „iskoriste“ na sličan način i pokušaju da pomognu bezemljašima? U svemu tome najtužnije je to što su feudalne snage u Pakistanu „prirodni saveznici“ liberalne demokratije…
Kud se onda dedoše suštinske vrednosti liberalizma: sloboda, jednakost itd? Paradoks je u tome da sâm liberalizam nije dovoljno jak da ih spase od napada fundamentalizma. Fundamentalizam je reakcija – obmanjujuća i lažna naravno – koja cilja u ahilovu petu liberalizma, i zato upravo liberalizam uvek iznova generiše fundamentalizam. Prepušten sebi, liberalizam će postepeno nestajati, a jedino što može da spasi njegove suštinske vrednosti jeste – obnovljena levica. Da bi to ključno nasleđe preživelo, liberalizmu je potrebna bratska pomoć radikalne levice. SAMO TAKO možemo poraziti fundamentalizam, izvući mu tlo ispod nogu.
Razmišljati o odgovoru na pariska ubistva znači odbaciti filistarsko samozadovoljstvo popustljivog liberala i prihvatiti činjenicu da je sukob između liberalne popustljivosti i fundamentalizma zapravo lažni konflikt – začarni krug u kome se dva suprotna pola uzajamno generišu i uslovljavaju. Ono što je Maks Horkhajmer još tridesetih godina prošlog veka rekao o fašizmu i kapitalizmu – da bi oni koji ne žele da kritički govore o kapitalizmu trebalo da ćute i o fašizmu – moglo bi da se primeni i na današnji fundamentalizam: oni koji ne žele da kritički govore o liberalnoj demokratiji, treba da ćute i o verskom fundamentalizmu.
6yka
