Nedavno je na mestu nekadašnje jevrejske bolnice u Beogradu postavljena spomen ploča u znak sećanja na 800 ubijenih Jevreja u Drugom svetskom ratu. Na ploči piše: „U ovoj zgradi Jevrejskog ženskog društva tokom 1941.-1942. godine delovala je Jevrejska bolnica u kojoj su lečeni Jevreji, naši sugrađani. Marta 1942. godine Gestapo je odveo sve lekare, bolničko osoblje i 800 bolesnika, pokretnim gasnim kamionom – dušegupkom, u smrt.”
Lokalni Jevreji su prethodno bili izbačeni iz svih državnih zdravstvenih ustanova, a Beograd ... Beograd Milana Nedića, uz čiju pomoć su nacisti dobili spiskove svih Jevreja, prvi je grad u Evropi koji je proglašen za “Judenrein Judenfrei”, odnosno oslobođenim od jevrejskog stanovništva.
KRIZA IDENTITETA MILANA NEDIĆA: Jadna je država koja te primora da mišljenje usklađuješ sa Aleksandrom Vulinom
Do 1942. godine pobijeno je više od 10.000 Jevreja. A Beograd? I dalje ćuti kao što je ćutke gledao šta se dešava na Starom sajmištu, prostoru sa druge strane Save, u kom je bio logor za Jevreje, a kasnije i Rome i antifašiste, kao što je ćutke osluškivao jauke mučenja i kao što je prećutkujući gledao kako kroz sami centar grada prolaze gasni kamioni u kojima su ljudi, najčešće njihovi sugrađani, i to ne samo oni iz bolnice već i svi ostali koji su prošli kroz logor na Starom sajmištu, ubijani izduvnim gasom iz kamiona. Ćutke je osluškivao njihove očajne krikove.
Jevreji čekaju u redu u logoru Staro sajmište (FOTO: e-novine.com)
Stoga je svaka inicijativa, poput te o postavljanju spomen-ploče neka vrsta incidenta i uznemiravanja javnosti. Podseća nas na sopstvenu nemoć i odgovornost, odnosno nepostojanje odgovornosti. Ali leđa ne možemo večno okretati. Spomen-ploča je samo jedna mogućnost, druga će, nadamo se biti i neki memorijalni centar posvećen žrtvama Holokausta na Starom sajmištu, ali do tada valja praviti putokaze. Umetnost je tu da u tome pripomogne.
Slučaj jedne 19-godišnje Beograđanke, istina rodom iz Beča, ali po svemu ostalom Beograđanke, istina, Jevrejke, ali opet Beograđanke, sa kraja 1941. i početka 1942. godine odnedavno je putem stripa našao put do onih koji su sad tek koju godinu mlađi od nje iz tog perioda. Ta Beograđanka se zvala Hilda Dajč.
U trenucima kad je odlučila da samoinicijativno ode u logor Staro sajmište Hilda Dajč je imala, rekli smo, samo 19 godina. Pred sam odlazak čak je volontirala kao bolničarka u spomenutoj bolnici, a onda je odlučila ... Nije to morala jer je njena porodica zbog položaja u Jevrejskoj zajednici bila pošteđena te vrste maltretiranja, ali nije želela ostaviti prijatelje i sunarodnike na milost i nemilost te se prijavila da kao medicinska sestra pomogne.
Jedno od sačuvanih Hildinih pisama (FOTO: open.ac.uk)
Iza sebe je, potajno, ostavila četiri pisma. Ona su svedočanstva o jednom vremenu, koja, videćemo to u nastavku, ipak nastavljaju život i to u raznim formama.
"Nado, draga moja,
Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru. Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih. Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da će sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki. Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala - to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda - iz družine.
Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim.
Hilda."
Ovako je zvučalo prvo njeno pismo od 7. decembra 1941. godine. U svega mesec dana uverenje da će sve ispasti dobro pretvoreno je u želju da se život čim pre skonča. Ovoga puta pismo je namenjeno drugoj njenoj drugarici.
“Mirjana, moja draga,
mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje još od toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a kad i pored toga čovek ugleda malo života, a to si ti, oseti toliko novih životnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo večno samo - otrgnuti se posle toga od života toliko je bolno i gorko da ni more suza prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teško. Plačem i svi se smeju: 'Zar ti koja vučeš kao muškarac smeš da plačeš kao sentimentalna šiparica! Ali šta ću kad mi je tako grozno teško pri duši. To je refren koji celu noć ponavljam. Znam da nema izgleda da ćemo skoro izaći, a napolju ste ti i Nada, jedino što me vezuje za Beograd koji po nekoj neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strašno mrzim i strašno volim. Ti ne znaš, kao što ni ja nisam znala, šta to znači biti ovde. Želim ti da nikad ne saznaš. Već kao dete bojala sam se da me ne zakopaju živu. I ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoće li posle nje biti nekog vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno razgovaram sa vama i želim da vas vidim jer ste vi za mene onaj 'izgubljeni raj'.
Ljubi vas vaša logorka.”
Ovim rečima završilo se četvrto, zvanično poslednje pismo Hilde Dajč. Zajedno sa ostalima završila je u dušegupki, a kasnije i u nekoj od humki u Jajincima, prigradskom beogradskom naselju.
A ta pisma, kao jedno od retkih svedočanstava o onome što se dešavalo iza bodljikave žice na Starom sajmištu, iako u pisanoj formi postoje na raznim sajtovima, do danas nisu imala većeg odjeka, iako bi se mogla uporediti sa dnevnikom Ane Frank. Nedavno su pisma dobila svoj vizuelni identitet putem stripa koji je uradio Saša Rakezić, odnosno Zograf, jedan od najpoznatijih strip autora sa ovog našeg prostora. Nedavno je taj strip prvi put objavljen i u publikaciji koja će biti deljena učenicima srednjih škola u Beogradu. Zograf je tako udahnuo novi život, ne samo pismima, već i samoj Hildi.
"Naš je zadatak da shvatimo šta se tu desilo, kakve su bile razmere tog zločina i na koji način se sve to desilo" - Saša Rakezić - Zograf (FOTO: Lupiga.Com)
Život Hilde Dajč u stripu započeo je 2012. godine i to u Bejrutu, u vreme kad je trebalo da se održi veliki strip festival.
"U momentu kad svi autori, izdavači i ostali stižu u grad dešava se eksplozija automobila bombe, koja je raznela čitav jedan kvart zgrada. Ubijen je jedan od visokih službenika libanske obaveštajne službe, a čitava zemlja je bila u nekoj vrsti vanrednog stanja, grad je bio zatvoren, niste mogli ni da izađete, ni da pređete u neki drugi deo. Pod takvim okolnostima strip festival se nije ni desio, a mi, autori i izdavači smo to vreme provodili u jednoj sobi gde smo pričali međusobno. Tu je bio urednik italijanskog časopisa Popolu, koji je inače katolički list. Primetio sam da tu postoji strip i skoro u šali sam ih pitao da li bi mogli nešto moje objaviti. Već sam i zaboravio na to i nakon nekog vremena javio mi se neko iz lista. Rekli su da će sledeće godine u svim brojevima našeg mesečnika da bude po jedna strana mog stripa. To je značilo da imam da objavim deset strana. Nije im smetalo ni to što nisam katolik. Palo mi je na pamet da to bude baš strip o Hildi Dajč jer ne postoji toliko materijala za knjigu. Deset strana je bio tačno taj format koji je odgovarao uklapanju njenih pisama u jednu strip storiju i tako je došlo do objavljivanja stripa", objašnjava se u dodatku stripu, a nako objave u Italiji on je tiskan i u nedeljniku Vreme, gde Zograf redovno objavljuje svoje radove, a onda se širio i dalje sve do publikacije.
"Bio je izazov sve to pretočiti u strip zato što se tu pojavljuje puno materijala koji su proistakli iz najintimnijih ljudskih osećanja. Nastojao sam da pisma budu preneta na nežan način, da se nekako udubim u njene misli i njen način posmatranja stvari iz tog pakla u kom se zatekla", kaže Zograf za Lupigu.
Talijanska verzija stripa (ILUSTRACIJA: Zograf)
Ono sa čim ga je oduševila jeste to da je, iako mlada, pokazivala mudrost koja je našla put od srca do olovke.
"Ja sam to nastojao da zabeležim i opet bez namere da to bude patetičan osvrt na tragičnu situaciju, što i jeste bilo, ali bi bilo suviše plitko kad bi samo plakali nad subinom. Ona je bila mnogo jača od toga, uspela je da dođe do nekih dubinskih pitanja. Ja bih svakako voleo da se to oseti u samom stripu", objašnjava nam Zograf čiji strip ima istorijsku težinu i mogućnost da nas vrati u taj period, tako da stvorimo potrebnu vezu koja će probuditi empatiju, a onda, možda jednog dana to može dovesti i do preko potrebnog memorijalnog centra ili nečeg sličnog na prostoru Starog sajmišta koji će opominjati, a što da ne i ukazivati na to da se nikad nešto slično ne bi smelo ponoviti. Ali, vratimo se realnosti. Danas tamo nema ničega što ukazuje na tragediju, a oni koji su najodgovorniji za istu prolaze kroz proces rehabilitacije.
"To je katastrofa", rezignirano će Zograf.
"Na samom Sajmištu su nakon što su pobijeni svi Jevreji sledeći bili, Romi, antifašisti, ljudi koji su se protivili tom režimu. Kad postoji jedno mesto gde se tako nešto dešavalo to treba obeležiti, treba da bude dokumentovano. Činjenica da ničega od toga nema je strašna sama po sebi", kaže nam autor.
Iako je bilo raznih inicijativa i ideja, Zograf primećuje da nedostaje aktivniji odnos države da se taj prostor sačuva kao mesto sećanja, a ne kao mesto gde će se ljudi provoditi, što je slučaj poslednjih godina.
"Potrebno da postoji društvena, jasna odluka da će to mesto biti označeno, da će ljudi moći da se sete i da vide šta se tu dešavalo, da to saznaju kroz određene izložbe, kroz sadržaje koji će biti posvećeni upravo tom stradanju", ističe nas sagovornik i dodaje: "Stradanje Jevreja je bilo besmisleno. Čitave porodice, svi, počev od najmlađih do najstarijih su biološki istrebljivani. Pred jednom tako ogromnom činjenicom čovek samo može da se pokloni. Mislim da je naš zadatak da mi shvatimo šta se tu desilo, kakve su bile razmere tog zločina i na koji način se sve to desilo. To je naša dužnost kao sledeće generacije ljudi koja živi nakon njih. Treba imati na umu da se sve to dešavalo, ne tako davno. Postoje ljudi koji su sve to proživeli i oni su još uvek među nama. Tu su na ulici. To nije neka davna prošlost. To je nešto što se dogodilo u okviru našeg biološkog postojanja. Deda ili pradeda, nekome čak i otac, doživljavao je sve što se u to vreme odvijalo na ovim područjima i u svetu uopšte. Mislim da je nemoguće ili apsurdno biti ravnodušan pred takvom činjenicom."
Prva stranica Zografovog stripa (ILUSTRACIJA: Zograf)
U javnosti su pisma Hilde Dajč odavno prisutna, ali nisu toliko poznata, posebno onima kojima problematika Holokausta i Drugog svetskog rata nije bliska. A to je nešto što je Zografu itekako blisko. Sve njegove priče, odnosno stripovi zasnovani su na likovima sa margina, pa tako i Hilda Dajč i njena pisma.
"Priča o Hildi Dajč je blizu ... toliko je blizu ruba. Takve priče i pravim. Nije mi izazov da obradim klasik, već više nepoznati materijal", objašnjava te se nadovezuje na ovu priču sa jednom, historijski sličnom.
"Našao sam na buvljoj pijaci, kod nekog Roma, Radosavljevu priču. Kad sam stigao kući shvatio sam da je neko nakon savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine čitav život opisao u svesci koju sam ja preneo u svom stripu. To je približavanje tom potonulom svetu koji je iza nas i koji je još uvek vibrira u ovom kosmosu koji nastanjujemo. U pitanju je anonimus kojim se istorija neće baviti. Ja volim da nađem ono šta su ljudu odbacili. Sretnete se sa beleškama, knjigama koje su postojale ... Kao neka enciklopedija mrtvih. Nikad ne znate šta ćete pronaći tamo. To je jako uzbudljivo da se surećete sa tom neizvesnošću. Možete da budete taj koji će iz zaborava spasiti jedan predmet i zapis", primećuje Zograf.
Nekoliko dana života Hilde Dajč i opis stradanja Jevreja u Beogradu uz pomoć Zografa došlo je do oko 1.000 učenika beogradskih srednjih škola. Stripom ili na neki drugi način o tome se mora pričati, a pomoć je uvek dobrodošla.
I zaboravimo više okretanje ka budućnosti bez osvrtanja na prošlost. Samo tako ta budućnost može biti drugačija i neka nova Hilda Dajč će samo tako moći ostvariti svoj puni potencijal, bilo kao književnica, ka čemu je težila, ili kao nešto drugo.
lupiga
Lokalni Jevreji su prethodno bili izbačeni iz svih državnih zdravstvenih ustanova, a Beograd ... Beograd Milana Nedića, uz čiju pomoć su nacisti dobili spiskove svih Jevreja, prvi je grad u Evropi koji je proglašen za “Judenrein Judenfrei”, odnosno oslobođenim od jevrejskog stanovništva.
KRIZA IDENTITETA MILANA NEDIĆA: Jadna je država koja te primora da mišljenje usklađuješ sa Aleksandrom Vulinom
Do 1942. godine pobijeno je više od 10.000 Jevreja. A Beograd? I dalje ćuti kao što je ćutke gledao šta se dešava na Starom sajmištu, prostoru sa druge strane Save, u kom je bio logor za Jevreje, a kasnije i Rome i antifašiste, kao što je ćutke osluškivao jauke mučenja i kao što je prećutkujući gledao kako kroz sami centar grada prolaze gasni kamioni u kojima su ljudi, najčešće njihovi sugrađani, i to ne samo oni iz bolnice već i svi ostali koji su prošli kroz logor na Starom sajmištu, ubijani izduvnim gasom iz kamiona. Ćutke je osluškivao njihove očajne krikove.
Jevreji čekaju u redu u logoru Staro sajmište (FOTO: e-novine.com)
Stoga je svaka inicijativa, poput te o postavljanju spomen-ploče neka vrsta incidenta i uznemiravanja javnosti. Podseća nas na sopstvenu nemoć i odgovornost, odnosno nepostojanje odgovornosti. Ali leđa ne možemo večno okretati. Spomen-ploča je samo jedna mogućnost, druga će, nadamo se biti i neki memorijalni centar posvećen žrtvama Holokausta na Starom sajmištu, ali do tada valja praviti putokaze. Umetnost je tu da u tome pripomogne.
Slučaj jedne 19-godišnje Beograđanke, istina rodom iz Beča, ali po svemu ostalom Beograđanke, istina, Jevrejke, ali opet Beograđanke, sa kraja 1941. i početka 1942. godine odnedavno je putem stripa našao put do onih koji su sad tek koju godinu mlađi od nje iz tog perioda. Ta Beograđanka se zvala Hilda Dajč.
U trenucima kad je odlučila da samoinicijativno ode u logor Staro sajmište Hilda Dajč je imala, rekli smo, samo 19 godina. Pred sam odlazak čak je volontirala kao bolničarka u spomenutoj bolnici, a onda je odlučila ... Nije to morala jer je njena porodica zbog položaja u Jevrejskoj zajednici bila pošteđena te vrste maltretiranja, ali nije želela ostaviti prijatelje i sunarodnike na milost i nemilost te se prijavila da kao medicinska sestra pomogne.
Jedno od sačuvanih Hildinih pisama (FOTO: open.ac.uk)
Iza sebe je, potajno, ostavila četiri pisma. Ona su svedočanstva o jednom vremenu, koja, videćemo to u nastavku, ipak nastavljaju život i to u raznim formama.
"Nado, draga moja,
Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru. Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih. Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da će sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki. Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala - to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda - iz družine.
Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim.
Hilda."
Ovako je zvučalo prvo njeno pismo od 7. decembra 1941. godine. U svega mesec dana uverenje da će sve ispasti dobro pretvoreno je u želju da se život čim pre skonča. Ovoga puta pismo je namenjeno drugoj njenoj drugarici.
“Mirjana, moja draga,
mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje još od toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a kad i pored toga čovek ugleda malo života, a to si ti, oseti toliko novih životnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo večno samo - otrgnuti se posle toga od života toliko je bolno i gorko da ni more suza prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teško. Plačem i svi se smeju: 'Zar ti koja vučeš kao muškarac smeš da plačeš kao sentimentalna šiparica! Ali šta ću kad mi je tako grozno teško pri duši. To je refren koji celu noć ponavljam. Znam da nema izgleda da ćemo skoro izaći, a napolju ste ti i Nada, jedino što me vezuje za Beograd koji po nekoj neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strašno mrzim i strašno volim. Ti ne znaš, kao što ni ja nisam znala, šta to znači biti ovde. Želim ti da nikad ne saznaš. Već kao dete bojala sam se da me ne zakopaju živu. I ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoće li posle nje biti nekog vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno razgovaram sa vama i želim da vas vidim jer ste vi za mene onaj 'izgubljeni raj'.
Ljubi vas vaša logorka.”
Ovim rečima završilo se četvrto, zvanično poslednje pismo Hilde Dajč. Zajedno sa ostalima završila je u dušegupki, a kasnije i u nekoj od humki u Jajincima, prigradskom beogradskom naselju.
A ta pisma, kao jedno od retkih svedočanstava o onome što se dešavalo iza bodljikave žice na Starom sajmištu, iako u pisanoj formi postoje na raznim sajtovima, do danas nisu imala većeg odjeka, iako bi se mogla uporediti sa dnevnikom Ane Frank. Nedavno su pisma dobila svoj vizuelni identitet putem stripa koji je uradio Saša Rakezić, odnosno Zograf, jedan od najpoznatijih strip autora sa ovog našeg prostora. Nedavno je taj strip prvi put objavljen i u publikaciji koja će biti deljena učenicima srednjih škola u Beogradu. Zograf je tako udahnuo novi život, ne samo pismima, već i samoj Hildi.
"Naš je zadatak da shvatimo šta se tu desilo, kakve su bile razmere tog zločina i na koji način se sve to desilo" - Saša Rakezić - Zograf (FOTO: Lupiga.Com)
Život Hilde Dajč u stripu započeo je 2012. godine i to u Bejrutu, u vreme kad je trebalo da se održi veliki strip festival.
"U momentu kad svi autori, izdavači i ostali stižu u grad dešava se eksplozija automobila bombe, koja je raznela čitav jedan kvart zgrada. Ubijen je jedan od visokih službenika libanske obaveštajne službe, a čitava zemlja je bila u nekoj vrsti vanrednog stanja, grad je bio zatvoren, niste mogli ni da izađete, ni da pređete u neki drugi deo. Pod takvim okolnostima strip festival se nije ni desio, a mi, autori i izdavači smo to vreme provodili u jednoj sobi gde smo pričali međusobno. Tu je bio urednik italijanskog časopisa Popolu, koji je inače katolički list. Primetio sam da tu postoji strip i skoro u šali sam ih pitao da li bi mogli nešto moje objaviti. Već sam i zaboravio na to i nakon nekog vremena javio mi se neko iz lista. Rekli su da će sledeće godine u svim brojevima našeg mesečnika da bude po jedna strana mog stripa. To je značilo da imam da objavim deset strana. Nije im smetalo ni to što nisam katolik. Palo mi je na pamet da to bude baš strip o Hildi Dajč jer ne postoji toliko materijala za knjigu. Deset strana je bio tačno taj format koji je odgovarao uklapanju njenih pisama u jednu strip storiju i tako je došlo do objavljivanja stripa", objašnjava se u dodatku stripu, a nako objave u Italiji on je tiskan i u nedeljniku Vreme, gde Zograf redovno objavljuje svoje radove, a onda se širio i dalje sve do publikacije.
"Bio je izazov sve to pretočiti u strip zato što se tu pojavljuje puno materijala koji su proistakli iz najintimnijih ljudskih osećanja. Nastojao sam da pisma budu preneta na nežan način, da se nekako udubim u njene misli i njen način posmatranja stvari iz tog pakla u kom se zatekla", kaže Zograf za Lupigu.
Talijanska verzija stripa (ILUSTRACIJA: Zograf)
Ono sa čim ga je oduševila jeste to da je, iako mlada, pokazivala mudrost koja je našla put od srca do olovke.
"Ja sam to nastojao da zabeležim i opet bez namere da to bude patetičan osvrt na tragičnu situaciju, što i jeste bilo, ali bi bilo suviše plitko kad bi samo plakali nad subinom. Ona je bila mnogo jača od toga, uspela je da dođe do nekih dubinskih pitanja. Ja bih svakako voleo da se to oseti u samom stripu", objašnjava nam Zograf čiji strip ima istorijsku težinu i mogućnost da nas vrati u taj period, tako da stvorimo potrebnu vezu koja će probuditi empatiju, a onda, možda jednog dana to može dovesti i do preko potrebnog memorijalnog centra ili nečeg sličnog na prostoru Starog sajmišta koji će opominjati, a što da ne i ukazivati na to da se nikad nešto slično ne bi smelo ponoviti. Ali, vratimo se realnosti. Danas tamo nema ničega što ukazuje na tragediju, a oni koji su najodgovorniji za istu prolaze kroz proces rehabilitacije.
"To je katastrofa", rezignirano će Zograf.
"Na samom Sajmištu su nakon što su pobijeni svi Jevreji sledeći bili, Romi, antifašisti, ljudi koji su se protivili tom režimu. Kad postoji jedno mesto gde se tako nešto dešavalo to treba obeležiti, treba da bude dokumentovano. Činjenica da ničega od toga nema je strašna sama po sebi", kaže nam autor.
Iako je bilo raznih inicijativa i ideja, Zograf primećuje da nedostaje aktivniji odnos države da se taj prostor sačuva kao mesto sećanja, a ne kao mesto gde će se ljudi provoditi, što je slučaj poslednjih godina.
"Potrebno da postoji društvena, jasna odluka da će to mesto biti označeno, da će ljudi moći da se sete i da vide šta se tu dešavalo, da to saznaju kroz određene izložbe, kroz sadržaje koji će biti posvećeni upravo tom stradanju", ističe nas sagovornik i dodaje: "Stradanje Jevreja je bilo besmisleno. Čitave porodice, svi, počev od najmlađih do najstarijih su biološki istrebljivani. Pred jednom tako ogromnom činjenicom čovek samo može da se pokloni. Mislim da je naš zadatak da mi shvatimo šta se tu desilo, kakve su bile razmere tog zločina i na koji način se sve to desilo. To je naša dužnost kao sledeće generacije ljudi koja živi nakon njih. Treba imati na umu da se sve to dešavalo, ne tako davno. Postoje ljudi koji su sve to proživeli i oni su još uvek među nama. Tu su na ulici. To nije neka davna prošlost. To je nešto što se dogodilo u okviru našeg biološkog postojanja. Deda ili pradeda, nekome čak i otac, doživljavao je sve što se u to vreme odvijalo na ovim područjima i u svetu uopšte. Mislim da je nemoguće ili apsurdno biti ravnodušan pred takvom činjenicom."
Prva stranica Zografovog stripa (ILUSTRACIJA: Zograf)
U javnosti su pisma Hilde Dajč odavno prisutna, ali nisu toliko poznata, posebno onima kojima problematika Holokausta i Drugog svetskog rata nije bliska. A to je nešto što je Zografu itekako blisko. Sve njegove priče, odnosno stripovi zasnovani su na likovima sa margina, pa tako i Hilda Dajč i njena pisma.
"Priča o Hildi Dajč je blizu ... toliko je blizu ruba. Takve priče i pravim. Nije mi izazov da obradim klasik, već više nepoznati materijal", objašnjava te se nadovezuje na ovu priču sa jednom, historijski sličnom.
"Našao sam na buvljoj pijaci, kod nekog Roma, Radosavljevu priču. Kad sam stigao kući shvatio sam da je neko nakon savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine čitav život opisao u svesci koju sam ja preneo u svom stripu. To je približavanje tom potonulom svetu koji je iza nas i koji je još uvek vibrira u ovom kosmosu koji nastanjujemo. U pitanju je anonimus kojim se istorija neće baviti. Ja volim da nađem ono šta su ljudu odbacili. Sretnete se sa beleškama, knjigama koje su postojale ... Kao neka enciklopedija mrtvih. Nikad ne znate šta ćete pronaći tamo. To je jako uzbudljivo da se surećete sa tom neizvesnošću. Možete da budete taj koji će iz zaborava spasiti jedan predmet i zapis", primećuje Zograf.
Nekoliko dana života Hilde Dajč i opis stradanja Jevreja u Beogradu uz pomoć Zografa došlo je do oko 1.000 učenika beogradskih srednjih škola. Stripom ili na neki drugi način o tome se mora pričati, a pomoć je uvek dobrodošla.
I zaboravimo više okretanje ka budućnosti bez osvrtanja na prošlost. Samo tako ta budućnost može biti drugačija i neka nova Hilda Dajč će samo tako moći ostvariti svoj puni potencijal, bilo kao književnica, ka čemu je težila, ili kao nešto drugo.
lupiga
