Bilo je nedeljno jutro 5. aprila, lepo i sunčano kao svako u suverenoj i snažnoj Srbiji: hramovi su bili puni sveta, ulice pune mladosti, parkovi puni penzionera, budžet pun para, silosi puni pšenice, državne rezerve pune nafte, a predsednik Aleksandar Vučić puna srca: budi se proleće najbolje godine u istoriji Srbije, investitori se gužvaju u dugačkim redovima, grade se pruge i autoputevi, Vojska Srbije najjača je u Evropi, stopa kriminaliteta najniža u celokupnoj istoriji sveta, prosečne penzije bolje nego u Norveškoj i Luksemburgu, prosečna plata natprosečna, obezbeđen je i novac za nastavak finansiranja brze saobraćajnice od Golupca do Brze Palanke, a zahvaljujući mudrom vođstvu SNS-a uopšte se ne oseća svetska energetska kriza – Srbija u rezervi ima i šest stotina miliona kubnih metara gasa, stotinu pedeset u Mađarskoj i čak četiristo pedeset u skladištu u Banatskom Dvoru.
A onda je stigao telefonski poziv koji je promenio sve.
– Ovde general-potpukovnik Jovanić – rekao je glas sa druge strane žice.
Predsednik, koji je upravo obilazio radove na gradilištu Ekspa, zaledio se od užasa. Đuro nije kao on, Đuro nedeljom ne radi, Đuro nikad ne zove u nedelju ujutro.
“Mesecima smo ukazivali vrhovnom komandantu, predsedniku Aleksandru Vučiću, kao i državnom rukovodstvu, da može doći do nečega kao što je ovo danas”, priznaće kasnije direktor Vojne bezbednosne agencije general-potpukovnik Đuro Jovanić. Do koga je bilo, ne zna se, sem što se zna da do predsednika Vučića nije: ukazivanja na “nešto kao što je ovo danas” do predsednika nikad nisu stigla. Prvi glas o tome njemu je bio Jovanićev poziv.
– Da li je moguće? – promucao je na kraju Vučić.
– Šta, gospodine predsedniče?
– Nešto kao što je ovo danas?
– Bojim se da jeste, gospodine predsedniče – odgovorio je direktor VBA. – Mesecima smo ukazivali da može doći do nečega kao što je ovo danas.
– Dobro, Jovaniću, nemoj da mi prikenjavaš sada.
Da skratim, ni sat vremena kasnije srpske televizije prekinule su redovni program i na ekranima se ukazao Aleksandar Vučić. Građani su znali da je nešto ozbiljno u pitanju, jer predsednik Republike nedeljom se na srpskim televizijama nikad ne ukazuje pre pola jedanaest i Vučićevićevog Kolegijuma na Informer TV-u.
“Na teritoriji opštine Kanjiža, nedaleko od naselja Velebit, nekoliko stotina metara od gasovoda Južni tok, psi tragači, naša vojska i policija jutros su pronašli, koliko sam razumeo, dva ranca sa velikim paketima eksploziva sa štapinima”, smrknuta je lica novinarima na gradilištu Ekspa saopštio predsednik Vučić. “Malopre sam završio razgovor sa Viktorom Orbanom i obavestio ga, jer da je došlo do prekida gasovoda ni Mađarska ni mi na severu Srbije ne bismo imali gasa. Mi kompresorsku stanicu branimo bukvalno kao Kragujevac i Niš, tamo ne može ptica da proleti, ali ovo se desilo na severu Vojvodine i srećom pa su u obaveštajnom smislu naši ljudi obavili dobar posao. Uviđaj je u toku, određeni tragovi postoje o kojima ja ne mogu da govorim. Ali očito je da nas svetske, odnosno geopolitičke igre neće ostaviti na miru i zato moramo da pokažemo najviši stepen sposobnosti. Nemilosrdno ćemo se obračunati sa svakim ko ugrožava vitalnu infrastrukturu Srbije. Nemilosrdno!”
Srbija je zanemela. Kakav je to svetsko-geopolitički zločinački um mogao tako nešto da uradi?
Tužiteljka Mladenka Manojlović iz Višeg javnog tužilaštva u Subotici uskoro je objasnila da su u blizini puta između naseljenih mesta Gornji Breg i Vojvoda Zimonjić pronađena dva crna ranca sa oko četiri kilograma plastičnog eksploziva, dok je direktor VBA Đuro Jovanić dodao da je eksploziv bio posebno pakovan i hermetički zatvoren, sa kapislama pripremljenim za transport, detonirajućim štapinom i oznakama prema kojima se dalo zaključiti da je proizveden u Sjedinjenim Državama. “Raspolagali smo podacima da će lice iz grupe migranata, koje je vojno osposobljeno, pokušati da izvrši diverziju na gasnoj infrastrukturi”, izvestio je na kraju Jovanić, izrazivši uverenje da će to lice uskoro biti privedeno.
E sad.
Ne razumem se mnogo u kontraobaveštajne, policijske i detektivske poslove, ali znam jednu stvar. Zapravo četiri: kada u blizini nekog strateškog infrastrukturnog objekta pronađe četiri kilograma eksploziva, policija a) odmah kreće u forenzičku obradu pronađenog materijala i potragu za odgovornim licem, a ako pritom raspolaže i podacima o njemu – recimo, štajaznam, nekom vojno osposobljenom počinitelju iz grupe migranata – čak i u priglupim američkim filmovima najpre b) onesposobi eksploziv, pa v) postavi zasedu, sakrije se kod komšije u ambar i vireći kroz daske uz otkočene pištolje, krofne i kokakolu g) čeka da se vojno osposobljeno lice iz grupe migranata pojavi na licu mesta. To se uči u prvom razredu osnovne policijske škole.
Odnosno: kada u blizini nekog strateškog infrastrukturnog objekta pronađe četiri kilograma eksploziva, policija zapravo radi baš sve osim d) konferencije za novinare i obaveštavanja javnosti o otkriću eksploziva spremnog za diverziju. Iz prostog razloga što bi đ) u tom slučaju za policijsku potragu za osumnjičenim vojno osposobljenim licem iz grupe migranata zajedno sa šest i po miliona Srba saznalo i – tačno! – vojno osposobljeno lice iz grupe migranata.
A naročito ukoliko se sledeće nedelje u susednoj Mađarskoj održavaju nekakvi, sad napamet govorim, parlamentarni izbori.
Jer šta? Jer u tom slučaju može da ispadne kako je cela spektakularna akcija sa psima tragačima, helikopterima, vojskom, policijom i zabrinutim Aleksandrom Vučićem konstruisana i dirigovana iz Moskve, kao propagandna operacija sa ciljem mobilizacije Mađara pred izbore i glasanje za partiju Viktora Orbana, osvedočenog prijatelja Srbije i najpouzdanijeg ruskog čoveka u Evropskoj uniji.
Celu sledeću nedelju zabrinuti Vučić i još zabrinutiji Orban pod šlemovima su tako obilazili gasovodne cevi, policija je češljala banatske kukuruze, a mediji javljali o beskrupuloznim ukrajinskim blokaderskim teroristima, dok su srpska i mađarska ustaška opozicija uglas zavijale o očiglednoj ruskoj akciji spasavanja Viktora Orbana, čija je partija u predizbornim anketama stajala kao Napredak iz Kruševca: lider mađarske opozicije Peter Mađar umirao je od smeha, podsećajući da su mesecima upozoravali kako će Orban uz pomoć Rusa pred izbore organizovati neku “diverziju” – što bi se reklo, “mesecima su ukazivali da može doći do nečega kao što je ovo danas” – i kako već u ponedeljak posle izbora, videćete, o diverziji kraj Kanjiže neće više biti ni reči.
I šta se onda dogodilo?
Na izborima u nedelju Orbanova je partija porazbijana, njegov rival Mađar demolirao je parlament i uzeo dve trećine glasova, a već u ponedeljak ujutro, kao u inat, srpskoj policiji i kontraobaveštajnoj službi u “operaciji Kanjiža” nestalo tragova i novih informacija! Ništa, ni reči. Ono vojno osposobljeno lice iz grupe migranata, mamu mu jebem, kao da je u zemlju propalo.
Prošao tako ponedeljak, prošao utorak, prošla cela nedelja, prošle bezmalo dve nedelje, a novih saznanja i tragova, senzacionalnih otkrića, ekskluzivnih vesti, brejking njuzova, prekida programa, obraćanja predsednika Vučića i nemilosrdnih obračuna sa svakim ko ugrožava vitalnu infrastrukturu Srbije – ni za lek. Do danas o diverziji na gasovodu ćute vojska i policija, ćuti tužiteljka Mladenka Manojlović, ćuti general-potpukovnik Đuro Jovanić, ćuti Dragan J. Vučićević, ćuti zvanična Srbija: kao da su u Kanjiži pronađena dva paketića vlažnih maramica pored odvodne cevi u javnom zahodu, a ne dva paketa plastičnog eksploziva pored ključne strateške gasovodne cevi između Srbije i Mađarske!
A predsednik Vučić malo dalje, u banatskom Tomaševcu, prekjuče otvorio novi železnički most i, kao da ništa nije desilo, ponovo priča o Srbiji kao najboljoj, najbezbednijoj, najuspešnijoj i najsrećnijoj zemlji na Zemlji, pa na pitanje novinara odgovara kako će najkasnije za dve nedelje, negde oko Đurđevdana, konačno znati i kada će biti organizovana sledeća diverzija na strateškoj srpskoj infrastrukturi.
Pardon, sledeći izbori, ja se izvinjavam: navodno mu Vojno-bezbednosna agencija već mesecima ukazuje da može doći do nečega kao što su parlamentarni izbori.
