Nepobedivi: Spoznaja ljudskih (ne)sposobnosti i (ne)moći
Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku – i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate.
Lem se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima„Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji.
Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana… Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno.
Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent.
Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života… No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta).
Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju.
pulse
Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku – i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate.
Lem se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima„Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji.
Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana… Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno.
Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent.
Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života… No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta).
Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju.
pulse
