Foto: AFP / Alessio Paduano
Posljednjih nekoliko godina, pogotovo od izbijanja tzv. izbjegličke krize, svjedoci smo klizanja politike udesno i pomjeranja parametara normalnog. Sve se to odvija u prešutnoj racionalizaciji: povijesni zločini sistemskog nasilja i rasizma su nešto prevaziđeno, ovo su samo prolazni ekscesi. Samo zaboravljamo da zločini 20. stoljeća nisu ni tada bili nešto očekivano i normalno. Ponavljanje takvih zločina može se izbjeći samo borbom, a ne naivnom vjerom u stabilnost suvremenog svijeta.
Negde potkraj svoje zbirke eseja pod imenom “Utopljeni i spašeni” (I sommersi e i salvati) Primo Levi, italijanski Jevrejin, borac u antifašističkom pokretu za vreme Drugog svetskog rata i logoraš u Aušvicu, o Holokaustu piše sledeće: “dogodilo se, dakle, može se dogoditi opet – to je u srži onoga što imamo da kažemo.” Nasuprot onim strujama u književnosti i istoriografiji koje Holokaust smatraju jedinstvenom, nedokučivom i neponovljivom iteracijom metafizičkog Zla, čime ga mistifikuju i otežavaju njegovo ispravno razumevanje, Levi u ponovljivosti Holokausta sažima i njegov najveći užas. Ni onda, piše ovaj “partizan iz nužde”,1 takav događaj nije bio zamisliv niti očekivan.
Skoro sedamnaest hiljada ljudi utopilo se u Sredozemnom moru od početka 2014. godine u pokušaju da se domognu Evrope. Dogovor na nedavnom samitu EU 28. juna ozbiljno uzima u obzir ideju izgradnje “prihvatnih centara” za izbeglice po obodima Evropske unije i u Severnoj Africi, dok alžirske vlasti vraćaju hiljade muškaraca, žena i dece u podsaharsku Afriku i to ni manje ni više nego kroz Saharu. Slovački premijer Robert Fico još je 2015. otvoreno izjavio da slovačka država “prati sve muslimane u zemlji”.
Danska vlada je nedavnim setom zakona 25 naselja označila kao “geta” – za žitelje tih geta mogu važiti udvostručene kazne za krivična dela, a lokalne vlasti će moći više da nadziru i kontrolišu njihove živote. Na svu sreću, odbačen je predlog radikalno desne Danske narodne stranke da se deci iz ovih naselja zabrani izlazak iz kuće posle osam časova. No, ako američki ICE već može da decu drži u kavezima i podvrgava ih ozbiljnom zlostavljanju, šta garantuje da ideja policijskog časa za decu neće biti uskoro i prihvaćena?
Nacionalistička internacionala
Ono što je u Evropi počelo kao spor o izbegličkim kvotama i prvenstveno humanitarna kriza preraslo je u pravu političku krizu koja je postala osovina formiranja nove, desničarske, nacionalističke internacionale. Sve jača antiimigrantska histerija obrnuto je srazmerna stvarnom broju novopridošlih izbeglica i migranata – u Evropu je 2015. stiglo preko milion ljudi, 2017. je ta brojka iznosila nešto preko 170 hiljada, a do polovine 2018. je pala na ispod 43 hiljade. Jezgro ove nove evropske nacionalističke formacije svakako sačinjavaju vođe zemalja tzv. Višegradske grupe – Miloš Zeman, donedavno Robert Fico, Viktor Orban i ekstremno nacionalističko, konzervativno rukovodstvo Poljske – koji prednjače u raspaljivanju antiimigrantskog i antimuslimanskog sentimenta.
Uz ovaj srednjoevropski blok ponosno su stali i danski premijer Rasmusen, austrijski FPÖ (a u sve većoj meri i premijer Kurc) kao i novi italijanski ministar unutrašnjih poslova, Mateo Salvini, koji je prošle godine pozvao na “masovno čišćenje, ulicu po ulicu, trg po trg, kvart po kvart”. Kome ove reči nisu zvono za uzbunu, možda mu to bude Salvinijeva najava popisa i klasifikacije romskog stanovništva u Italiji. Pored pripadnika ovog bloka koji su na vlasti, vredi pomenuti i niz onih koji to (još) nisu: AfD u Nemačkoj, Nacionalni front u Francuskoj, struje britanskih konzervativaca koji su tu i tamo flertovali sa UKIP, Vildersov PVV u Holandiji i formacije ukrajinskih fašista koji su već počeli da sprovode pogrome nad ukrajinskim Romima.
Lokalne inačice
Onima koji smatraju da je ovo privremena distorzija, te da će se situacija “vratiti u normalu” bilo sama od sebe, bilo umerenim delovanjem Brisela – ukoliko takvih još ima – moglo bi se zameriti da su nesvesne pristalice teze o kraju istorije. Desničarsko nasilje, pogromi, ukidanje dostignutog nivoa političkih i ljudskih prava – ima li garancije da je sve to zaista okončano 1945, te da je istorija od sad samo seizmografija manjih ili većih potresa u okvirima liberalne demokratije? Mali je korak od prihvatnog centra za izbeglice do prinudnog slama u kome se odvijaju najgori oblici ljudske eksploatacije. Razmere desničarske ofanzive ne daju nam za pravo da je otpišemo kao prolazno nezadovoljstvo izazvano krahom 2007-2008. godine i njegovim nerešenim posledicama, jer su te razmere i globalne – i Erdogan, Tramp, Rodrigo Duterte i Narendra Modi pripadaju ovom talasu.
U prilog trajnosti ovakve situacije može se reći i to da nervoza povodom priliva izbeglica i migranata verovatno ima veze i sa osećajem domaćeg stanovništva da javni sistemi podrške, već dovedeni do tačke pucanja sistematskim zanemarivanjem i kompromitovanjem javno-privatnim partnerstvima, ne bi mogli da podnesu uključivanje većeg broja ljudi kojima je ta podrška neophodna. Čak i u našim zemljama – zemljama “balkanske rute” – ima potencijala za jačanje antiimigrantskog raspoloženja, iako tu nije bilo masovnog nasilja prema izbeglicama. Umnožavanje antiimigrantskih onlajn grupa, širenje lažnih vesti o npr. izbeglicama koje namerno šire AIDS po Srbiji ili napadaju decu, iako se to ne dešava ili se dešava suprotno – da su nasilju “starosedelaca” izložena upravo deca izbeglica – upućuju na to se podgrevanje antiizbegličke histerije vrši punom parom, ali i na to da većina stanovništva najverovatnije ne bi reagovala – kao što uglavnom i nije do sada – na zaoštravanje nasilja nad ovim ljudima.2
Pravac dalje eskalacije zacrtan je ofanzivom protiv NVO i civilnog društva koje Salviniji Evrope optužuju ne samo za pomaganje izbeglicama, već i za saučesništvo u krijumčarenju ljudi. Kriminalizovanje političkih protivnika je provereno sredstvo desnice u političkoj borbi. Kao i ranije, “masovno čišćenje”, ako do njega dođe, neće se zaustaviti samo na izbeglicama i migrantima kao spoljašnjem neprijatelju, već će obuhvatiti i unutrašnje neprijatelje, od Roma, preko drugih doseljenika pa sve do levice i progresivnih aktivista. Naoružana američka desnica, koja je već stupila u borbu sa levicom i odnela jedan život iz njenih redova – naših redova – zaoštren je prikaz daljeg razvoja evropske desnice.
Europska generalna proba
Epoha neograničene globalizacije, poduprte podjednako neograničenom slobodnom trgovinom, privodi se kraju – trgovinski rat između SAD i Kine, kao i zatezanje između SAD i njenih glavnih saveznica, stvara uslove za novu ekonomsku krizu (od prethodne je prošlo tačno deset godina) u ionako labilnom svetskom sistemu. Ukoliko se okonča krhki ekonomski rast, vladajućim klasama Evrope biće sve teže da zauzdaju političke izazove zdesna. Klimatske promene i sve nepodnošljiviji uslovi za život u ekvatorijalnim oblastima, podsaharskoj Africi i zemljama poput Pakistana (gde je nedavno izmerena najveća temperatura u aprilu – 50 stepeni celzijusa!) nateraće stotine hiljada ljudi u beg zarad pukog preživljavanja. Evropska i svetska birokratija klasifikovaće ih kao “migrante”, dakako, iako su u pitanju izbeglice. Ratnim razaranjima u zemljama Trećeg sveta ne nazire se kraj. U tom smislu, evropska izbeglička kriza čiji smo svedoci samo je generalna proba onoga što sledi.
Odgovor na loše izvedenu generalnu probu može samo da dâ ona sila koja smera na to da preokrene postojeći poredak koji proizvodi bedu, rat, pustošenje prirode i nemerljive dislokacije ljudskih života. Ako su danas izbeglice prezreni na svetu i ljudi u najvećoj nevolji, onda nemamo drugog izbora osim da se povedemo za onim što je nemački pesnik romantizma Helderlin zapisao 1799. godine: “…i ako carstvo tame želi silom da provali, tada ćemo baciti pero pod sto i poći onamo gde je nevolja najveća i gde smo najpotrebniji.”
- Levi je sa nekolicinom drugova oformio partizansku grupu tokom bega od nemačkih vlasti na severu Italije. Put kojim su bežali Levi i ostatak progonjenih Jevreja bio je, kako se to danas kaže, “koridor” kojim su se kretale izbeglice i odbegli ratni zarobljenici. Levijeva grupa, neiskusna i neopremljena, razbijena je nakon dva meseca. [↩]
- Ima i gorih primera – nedavno je na Fejsbuku masovno šerovan post o “strancima” koji fotografišu decu da bi ih oteli iz pedofilskih namera. Post je šerovan hiljadama puta, u mnogim slučajevima propraćen komentarima o “momentalnoj likvidaciji uljeza” i slično, da bi se na kraju ispostavilo da su u pitanju neki ruski hipsteri koji su fotografisali za potrebe snimanja filma. [↩]
