Ove godine navršava se četvrt veka od kada je Kventin Tarantino na Sandens festivalu predstavio svoj debitantski film “Ulični psi” (Reservoir Dogs). Kada su “Ulični psi” premijerno predstavljeni pre 25 godina, publika je videla niskobudžetni nezavisni film o nekim muškarcima koji se prepiru u magacinu, bez velikih zvezda i nepoznatog scenariste i reditelja. A opet, Tarantinova bravura je ostvarila uticaj nekog milionskog blokbastera.
Filmski fanovi širom sveta su diskutovali o skokovitoj hronologiji, živopisnim dijalozma, ultra-kul muzici sedamdesetih i, najviše od svega, navodno prekomernom nasilju.
“Preterano nasilje je Tarantinova strast”, napisao je Kenet Tjuran u “Los Anđeles tajmsu”, “i on ga prihvata sa radosnim, skoro religioznim zanosom. Energična mačo majstorija, ‘Ulični psi’ su hvalospev krvi i psovkama koji, poput klasičnog horor šoua u ‘Gran Ginjolu’, ide najdalje gde vas čovekova mašta može odvesti”. Ova kritka nije potpuno neosnovana. I posle četvrt veka prizor psihopatskog Mister Blonda (Majkl Madsen) dok odseca policajcu uvo, sve vreme đuskajući uz “Stuck in the Middle With You”, izaziva žmarce duž kičme. Ali, gledajući iz minuta u minut, “Učini psi” teško da su nasilni film – mnogo više ima priče nego sakaćenja a i samo nasilje nije eksplicitno prikazano.
Lepo je to Tarantino objasnio u “Roling Stoun” magazinu:
Na primer, kada se Mister Blond sprema da izvrši nad nesrećnim policajcem vangogovski tretman, kamera skreće pogled. Gledalac bi se mogao zakleti da je video žilet dok seče meso iako se – baš kao u “Psihu” tri decenije pre toga – kasapljenje odigralo samo u njegovoj mašti.
“Ulični psi” nisu samo uzdržaniji od standardnog holivudskog tilera, već su i daleko moralniji.
Tamo gde većina filmova o lopovima pušta svoje protagnoste da se izvuku sa ubistvom, ovde se zločn ne isplati, nasilje ne rešava ništa a najdrčniji prevaranti su razotkriveni kao kukavičke šeprtlje. Tarantino čak insistira na tome da svako ko ubije nekoga treba takođe da bude ubijen. Neke nedeljne propovedi su dvosmislenije kada je reč o naknadi za greh.
Ove uzvišene ideje filma očigledne su već u prvim scenama. Prvo vidimo grupu uglađenih, fino obučenih profi kriminalca koji sede oko stola u restoranu i pričaju o svemu sem o pljački dijamanata koju planiraju da počine: starom adresaru, pravilima davanja napojnica, značenju Madonine pesme “Like a Virgin”. Nakon sedam minuta ovog vrcavog razgovora, vidimo kriminalce kako šetaju u usporenom snimku po losaneđeleskom suncu, dok “Little Green Bag” određuje atmsoferu.
Ovom legendarnom scenom, koja je inspirisala stajling miliona momačkih večeri, Tarantino nas uverava da ćemo videti pljačku izvedenu do savršenstva od strane najležernijih tipova od kada je Rat Pack snimio “Ocean’s Eleven” 1960.
Ali, sve je to samo varka. Čak i pre nego što se “Little Green Bag” završila, čujemo uzdahe i cviljenja u agoniji a sledeća stvar koju vidimo je užasnuti Mister Orandž (Tim Rot) koji krvari po čitavom zadnjem sedištu kola dok se na mestu vozača nalazi njegov uspaničeni kolega Mister Vajt (Harvi Kajtel). Tarantino nije glamorizovao profesiju svojih antiheroja time što ih je prikazao kako se šepure po juvelirnici, naprotiv, on je samo prikazao prljave, bolne i ponižavajuće posledice propalog posla.
Bez obzira na crna odela i vrcav dijalog, film “Ulični psi” već na početku određuje da su njegovi likovi, svi do jednoga, luzeri. Ostatak filma to samo potvrđuje.
Opušteni Mister Blond je toliko nestabilan da počinje da besni na prvi znak nevolje. Neustrašivi Mister Orandž zavija od straha nakon što je pogođen u stomak. Navodno okorelog veterana, Mistera Vajta, policajac na tajnom zadatku očas posla uspeva da prevari da mu ovaj izlane i svoje pravo ime i rodni grad. Najduhovitiji obrt od svij je taj da je plačljivi, prevrtljivi Mister Pink (Stiv Bušemi) na kraju najkompetentniji od svih. On je taj koji čuva vreću s dijamantima, koji shvata da jedan od njegovih kolega sarađuje sa policijom i koji prekida svađu između Vajta i Blonda.
– Šta je, bre, je l’ ovo dečje igralište? – pita on. To i jeste odgovor.
Sa svojim smešnim šifrovanim imenima, istom odećom, detinjastim uvredama i kikotavim koškanjima, Ulični psi su, zapravo, velika deca.
Jedan od najuticajnijih elemenata Tarantinovog filma je način na koji likovi pričaju o svojim omiljenim filmovima, serijama i pesmama. Ne prođe ni minut a da ne čujete neku doskočicu na račn Lija Marvina, Pem Grir ili Fantastične četvorke – a čak i osedeli Mister Blu (Edi Banker) ima svoje mišljenje o Madoni. I dok mnogi Tarantinovi imitatori koriste ćaskanje na temu pop kulture jer ne mogu da se sete ničeg pametnijeg, Tarantino ga koristi s razlogom: da nas podseti da gledamo gomilu adolescenata zaustavljenih u razvoju. Možda je to razlog zašto “Ulične pse” toliko vole štreberi opsednuti muzikom i filmovima. Ovo nije film o pljačkašima i pajkanima. Ovo je film o društveno neprilagođenim muškarcima.
U “Uličnim psima” pričaju samo muškarci a kada neka žena i bude pomenuta, to zvuči kao mizogini trač iz muške svlačionice dečaka koji nikada nisu imali hrabrosti da se obrate pravoj ženi od krvi i mesa. Ruku na srce, mister Vajt se priseća bivše partnerke Alabami, ali tvrdi da ta veza nije potrajala: “Ako previše forsiraš tu muško-žensku stvar, ona ti se nakon nekog vremena obije o glavu”. I time je sve rečeno.
Junaci filma vole da sebe vide kao neustrašive gangstere ali u oni su u duši tinejdžeri koji i dalje žive sa tatom i mamom. Niko od ih nije dovoljno zreo da se izbori sa tom “muško-ženskom stvari”.
Možda je zato Tarantino odlučio da film otvori komentarima na Madoninu pesmu “Like a Virgin”.
Mukarci oko stola – nedorasli, nasilni, koji se plaše žena – mogu ‘ladno i sami da prođu kao device pubertetlije. Nije slučajno što, kada Mister Orandž prepričava priču o tome kako mu je, dok je tezgario kao narko diler, najviše smetalo to što su ga ljudi zivkali dok je pokušavao da gleda “Izgubljene dečake”. Možda se zato, svesno ili ne, Tarantino odlučio za ovakav naslov, jer to njegovi likovi i jesu. Oni nisu ni dobri momci ni pametnjakovići, oni su dečaci koji nikada nisu odrasli.
Nikolas Barber; BBC Culture
pulse
Filmski fanovi širom sveta su diskutovali o skokovitoj hronologiji, živopisnim dijalozma, ultra-kul muzici sedamdesetih i, najviše od svega, navodno prekomernom nasilju.
“Preterano nasilje je Tarantinova strast”, napisao je Kenet Tjuran u “Los Anđeles tajmsu”, “i on ga prihvata sa radosnim, skoro religioznim zanosom. Energična mačo majstorija, ‘Ulični psi’ su hvalospev krvi i psovkama koji, poput klasičnog horor šoua u ‘Gran Ginjolu’, ide najdalje gde vas čovekova mašta može odvesti”. Ova kritka nije potpuno neosnovana. I posle četvrt veka prizor psihopatskog Mister Blonda (Majkl Madsen) dok odseca policajcu uvo, sve vreme đuskajući uz “Stuck in the Middle With You”, izaziva žmarce duž kičme. Ali, gledajući iz minuta u minut, “Učini psi” teško da su nasilni film – mnogo više ima priče nego sakaćenja a i samo nasilje nije eksplicitno prikazano.
Lepo je to Tarantino objasnio u “Roling Stoun” magazinu:
– Idite u video klub i devet od 10 filmova u odeljku akcione avanture koji uzmete ruke imaće grafičkije scene nasilja od mog.
Na primer, kada se Mister Blond sprema da izvrši nad nesrećnim policajcem vangogovski tretman, kamera skreće pogled. Gledalac bi se mogao zakleti da je video žilet dok seče meso iako se – baš kao u “Psihu” tri decenije pre toga – kasapljenje odigralo samo u njegovoj mašti.
“Ulični psi” nisu samo uzdržaniji od standardnog holivudskog tilera, već su i daleko moralniji.
Tamo gde većina filmova o lopovima pušta svoje protagnoste da se izvuku sa ubistvom, ovde se zločn ne isplati, nasilje ne rešava ništa a najdrčniji prevaranti su razotkriveni kao kukavičke šeprtlje. Tarantino čak insistira na tome da svako ko ubije nekoga treba takođe da bude ubijen. Neke nedeljne propovedi su dvosmislenije kada je reč o naknadi za greh.
Ove uzvišene ideje filma očigledne su već u prvim scenama. Prvo vidimo grupu uglađenih, fino obučenih profi kriminalca koji sede oko stola u restoranu i pričaju o svemu sem o pljački dijamanata koju planiraju da počine: starom adresaru, pravilima davanja napojnica, značenju Madonine pesme “Like a Virgin”. Nakon sedam minuta ovog vrcavog razgovora, vidimo kriminalce kako šetaju u usporenom snimku po losaneđeleskom suncu, dok “Little Green Bag” određuje atmsoferu.
Ovom legendarnom scenom, koja je inspirisala stajling miliona momačkih večeri, Tarantino nas uverava da ćemo videti pljačku izvedenu do savršenstva od strane najležernijih tipova od kada je Rat Pack snimio “Ocean’s Eleven” 1960.
Ali, sve je to samo varka. Čak i pre nego što se “Little Green Bag” završila, čujemo uzdahe i cviljenja u agoniji a sledeća stvar koju vidimo je užasnuti Mister Orandž (Tim Rot) koji krvari po čitavom zadnjem sedištu kola dok se na mestu vozača nalazi njegov uspaničeni kolega Mister Vajt (Harvi Kajtel). Tarantino nije glamorizovao profesiju svojih antiheroja time što ih je prikazao kako se šepure po juvelirnici, naprotiv, on je samo prikazao prljave, bolne i ponižavajuće posledice propalog posla.
Bez obzira na crna odela i vrcav dijalog, film “Ulični psi” već na početku određuje da su njegovi likovi, svi do jednoga, luzeri. Ostatak filma to samo potvrđuje.
Opušteni Mister Blond je toliko nestabilan da počinje da besni na prvi znak nevolje. Neustrašivi Mister Orandž zavija od straha nakon što je pogođen u stomak. Navodno okorelog veterana, Mistera Vajta, policajac na tajnom zadatku očas posla uspeva da prevari da mu ovaj izlane i svoje pravo ime i rodni grad. Najduhovitiji obrt od svij je taj da je plačljivi, prevrtljivi Mister Pink (Stiv Bušemi) na kraju najkompetentniji od svih. On je taj koji čuva vreću s dijamantima, koji shvata da jedan od njegovih kolega sarađuje sa policijom i koji prekida svađu između Vajta i Blonda.
– Šta je, bre, je l’ ovo dečje igralište? – pita on. To i jeste odgovor.
Sa svojim smešnim šifrovanim imenima, istom odećom, detinjastim uvredama i kikotavim koškanjima, Ulični psi su, zapravo, velika deca.
Jedan od najuticajnijih elemenata Tarantinovog filma je način na koji likovi pričaju o svojim omiljenim filmovima, serijama i pesmama. Ne prođe ni minut a da ne čujete neku doskočicu na račn Lija Marvina, Pem Grir ili Fantastične četvorke – a čak i osedeli Mister Blu (Edi Banker) ima svoje mišljenje o Madoni. I dok mnogi Tarantinovi imitatori koriste ćaskanje na temu pop kulture jer ne mogu da se sete ničeg pametnijeg, Tarantino ga koristi s razlogom: da nas podseti da gledamo gomilu adolescenata zaustavljenih u razvoju. Možda je to razlog zašto “Ulične pse” toliko vole štreberi opsednuti muzikom i filmovima. Ovo nije film o pljačkašima i pajkanima. Ovo je film o društveno neprilagođenim muškarcima.
U “Uličnim psima” pričaju samo muškarci a kada neka žena i bude pomenuta, to zvuči kao mizogini trač iz muške svlačionice dečaka koji nikada nisu imali hrabrosti da se obrate pravoj ženi od krvi i mesa. Ruku na srce, mister Vajt se priseća bivše partnerke Alabami, ali tvrdi da ta veza nije potrajala: “Ako previše forsiraš tu muško-žensku stvar, ona ti se nakon nekog vremena obije o glavu”. I time je sve rečeno.
Junaci filma vole da sebe vide kao neustrašive gangstere ali u oni su u duši tinejdžeri koji i dalje žive sa tatom i mamom. Niko od ih nije dovoljno zreo da se izbori sa tom “muško-ženskom stvari”.
Možda je zato Tarantino odlučio da film otvori komentarima na Madoninu pesmu “Like a Virgin”.
Mukarci oko stola – nedorasli, nasilni, koji se plaše žena – mogu ‘ladno i sami da prođu kao device pubertetlije. Nije slučajno što, kada Mister Orandž prepričava priču o tome kako mu je, dok je tezgario kao narko diler, najviše smetalo to što su ga ljudi zivkali dok je pokušavao da gleda “Izgubljene dečake”. Možda se zato, svesno ili ne, Tarantino odlučio za ovakav naslov, jer to njegovi likovi i jesu. Oni nisu ni dobri momci ni pametnjakovići, oni su dečaci koji nikada nisu odrasli.
Nikolas Barber; BBC Culture
pulse
