Počnimo jednim naizgled budalastim pitanjem. Koja je omiljena zabava književnih radnika diljem jugoslovenskog prostora?

Teško je na ovo kompleksno pitanje odgovoriti sasvim precizno budući da taj šarenoliki i veseli soj voli da se zabavlja na najrazličitije načine. Žiriraju neumorno. Dodeljuju i primaju stipendije, nagrade za prvu knjigu i nagrade za životno delo. Brinu se za zdravlje nacionalne kulturne baštine ili, pak, za očuvanje evropskih civilizacijskih vrednosti. Drže gostujuća predavanja. Plaču nad sudbinom palanke koja ne poštuje svoje velikane. Pišu recenzije, prikaze i predgovore, katkad i pogovore. Uređuju časopise i knjige. Organizuju seminare. Skupljaju akademske bodove. Priređuju sabrana ili izabrana dela kanonskih mrtvaca. Zavide tiražima ljubavnih romana i autobiografija koje pišu televizijske zvezde. Reizdaju svoje debitantske romane. Prave četvrtu varijantu knjige odabranih pesama. Slasno žvaću ćevape na večerama u čast zatvaranja takmičenja mladih recitatora. Nimalo nevinim pogledima na neobične konsultacije pozivaju oduševljene studentkinje iz prvog i nezainteresovne studentkinje iz poslednjeg reda amfiteatra dok drže predavanja o Njegošu ili Lakanu, svejedno.

Predrasuda je da život profesionalca pisane reči teče introspektivno dosadnjikavo. Vazda je neka zabava kod njih, nema tu ni jeseni ni života bez smisla. Ali, čini se, retko čime ti nesretnici vole da se bave kao prokazivanjem pamfletske književnosti! Kako ih samo nervira i muči ta prokleta pamfletarija koja napada njihove nevelike interpretativne aparate naštelovane po uzusima sumnjivih kurikuluma! Noćima ih u snovima proganjaju ti krvoločni pamfleti, jure ih preko nepreglednih polja čiste estetike i orgazmičkog užitka u formi, pucaju na njih te pamfeltske bitange („lažnim mecima“) iz svojih ideoloških pištolja i politikantskih puški! Neverovatna je strast sa kojom se nesretni književni radnici i radnice – dok na javi okupiraju javni prostor – svete mrskim pamfletima. Tako, recimo, često možete čuti – po predavanjima, tribinama, emisijama – samodopadljive tlapnje književnih profesionalaca kako se književno polje mora čuvati od upliva ideologije, kako je autonomija književnog teksta svetinja, kako se moramo držati pisanja dela za večnost, a ne kojekakvih političkih tričarija, kako je, naposletku, sama književnost, a ne opisivanje sveta pomoću nje, jedini i uzvišeni cilj.

Pitam se, kako li se ti mučenici nose sa razornom snagom izrazito „pamfletske“ književnosti Viktora Ivančića? Pretpostavljam lako – ili su neznalice ili nepošteni ili oboje, a svaka od tih opcija nudi ljušturu za literarnu scenicu na kojoj nema mnogo mesta za Ivančićevo delo. Avaj, na ličnom nivou svakog od njih, to je samo njihov propust. Međutim, problem nastaje kada takvi ljudi zasednu na pozicije moći i sa tih pozicija oblikuju sliku društva i spektar njegovih vrednosti. Naše današnje jugoslovensko društvo i naša današnja jugoslovenska društva, ovakva kakva jesu, suštinski ne zaslužuju da se ponose delom Viktora Ivančića, pisca koji, zapravo, celokupnim svojim delom već nekoliko decenija demontira ideološke pretpostavke na kojim to društvo/a počivaju.

A bogami, dobar deo tih pretpostavki izašao je i iz kuhinja književnih radnika koji – tako ljuti na pamfletizam i ukrućeno raspoređeni na konzervativne barikade kanona – temeljno i vredno kroje društvo opčinjeno autoritetima, društvo neslobode.

* *

A zašto se ti književni radnici toliko plaše pamfletske literature? I šta bi ona, naposletku, bila?

Eto, zanimljiv je podatak da nova knjiga priča Viktora Ivančića „Radnici i seljaci“ ima podnaslov „eseji“ – podnaslov koji, ne bez doze autoironije, upućuje na to da je i sam autor vrlo dobro svestan tog tzv. pamfletskog potencijala svoje proze koji se ogleda u tome da Ivančić ne krije svoje ideološke pozicije dok književnim tekstom prekraja stvarnost. Istini za volju, u tom bi slučaju bilo ispravno da i ispred Ivančićevih novinskih tekstova stoje odrednice „romani“ ili „priče“ (a ispred nekih, poput maestralnog teksta „Dajte mi još“ odgovarao bi i podnaslov „poezija“) budući da oni imaju stanovitu dozu književnog potencijala. Jednostavno, način na koji Ivančić pretvara političku svakodnevicu u tekst po mnogim je svojim odlikama pre književni nego novinarski. Naprosto, njegovi novinski uradci nisu tek puko produbljivanje i objašnjavanje šta određena situacija znači u datom momentu – oni su mnogo studioznije i mnogo ozbiljnije analize geneze društvene neslobode u kojoj živimo. Kada čitate knjige sastavljene od Ivančićevih kolumni ne dešava se ono što se najčešće dešava sa knjigama drugih kolumnista – njegovi tekstovi ne gube na kvalitetu usled toga što su neposredni povodi za njihovo nastajanje davno zaboravljene vesti. A ako ćemo pravo, povodi za Ivančićeve tekstove nikada i nisu te neke puke vesti izašle sa trake novinskih agencija – povodi za nastajanje tih tekstova uvek se tiču temelja na kojima počiva dominantni narativ našeg društva, a ne toga da li je ovaj političar izrekao fašističku baljezagariju ili je onaj političar napravio kretenski lapsus.

Na jednom mestu Viktor Ivančić piše da je „istraživačko novinarstvo“ jedan od značenja ispražnjen i esnafski fetišiziran fantazam – prava hrabrost je pisati o stvarima o kojima nema potrebe istraživati jer o njima svi sve znaju, ali se ne usuđuju da se njima bave jer bi time prodrmali principe na kojima se zajednica održava. Ivančić piše upravo o takvm stvarima – kartonske figure iz medija u njegovim tekstovima postaju (uglavnom negativni) književni junaci, a pisanjem o njima autor gotovo uvek uspeva da odradi mnogo više od lekovitog „psovanja majke u ime nas koji nemamo pristup medijima“. Ivančić nije kolumnistički psovač, on je – kao i dobar deo bivših Feralovih autora – pravi pisac. Književni okvir feralovštine možda je ponajbolje u jednom davnom intervjuu objasnio Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ (koja, između ostalog, izdaje i Ivančića) „Feral sam uvek čitao kao dobru literaturu; i još čvrsto stojim iza toga da je Feral časopis za književnost. Autori koji pišu za Feral redom su odlični pisci i više puta su to dokazali i u nekim drugim, više strogo književnim, formama, ali su početkom devedesetih pokazali šta dobar pisac radi kada se nađe u situaciji raspadanja društva i uništavanja života. Prestaje da piše fikciju i direktno se sučeljava sa stvarnošću u kojoj je sve poprilično otišlo dovraga. Pisati takve tekstove kakvi su se objavljivali u Feralu, bio je jedini način na koji se autentični pisac ponaša u takvoj situaciji. To je književno delo moćnih autora, u direktnom sukobu sa stvarnošću koja nije uređena na elemetarno ljudski, moralan način“.

Upravo zato književnim radnicima smeta „pamfletska“ literatura. Kako mirno sedeti u kuli od slonovače i primati dobre plate od neke državne ili nevladine institucije kada znaš da tamo negde postoje i ti neki autori koji delaju kao „autentični pisci“ i koji ruše tvoj savršeno uređeni svet ignorantske književnosti otupljenih zuba?

* *

Ilić je primetio da su se Feralovi autori „dokazali i u nekim drugim, više strogo književnim, formama“. Iako je, recimo, Bilježnica Robija K. koju Ivančić ispisuje od 1984. godine faktički spada u vrlo „književnu“ formu kratke priče, njegovim se književnim debijem u punom smislu najčešće posmatra roman „Vita activa“. Na prvi pogled, ova knjiga problematizuje jedno od opštih mesta postkomunističkog (takozvanog ili uistinu) disidentskog narativa – ovaj roman se, tematski, bavi fenomenom državnih službi i tajnih policija koje su u prisluškivačkoj borbi sa neposlušnim intelektualcima. Mnogo je takvih dela – od Kovačevićevog „Profesionalca“ do nemačkog oskarovskog filma „Životi drugih“. U ne tako malobrojnim slučajevima, ova dela služe za nakadno crtanje slobodomislećeg oreola oko mudrih glava njihovih autora. Ipak, u onim delima koja se bave ovom temom, a vredna su pomena (u koja svakako spada i roman „Vita activa“) reč je o nečemu sasvim drugom – reč je o slobodi kao o jednom od temeljnih načela na kojima počiva pristojno društvo. Zapravo, preciznije govoreći, reč je o ukidanju slobode. U tom smislu, tajna policija je samo moćna metafora – postoji li, zapravo, aparat koji bolje simbolički ocrtava prostor neslobode nego aparat koji svoje postojanje bazira na parazitiranju na tuđoj slobodi? Pritom, kada ovde govorim o neslobodi, ne mislim (makar ne prvenstveno) na potencijalnu neslobodu proganjanih nepoćudnika – govorim o neslobodi onih koji progone, onih koji su spremni da druge lišavaju slobode, a zapravo su svoju slobodu (bili svesni toga ili ne) odavno poklonili sistemu.

Podnaslov romana „Vita activa“ je „podvizi i avanuture jednog uhode“. I upravo je djelatnik Edmord, službenik tajne policije, glavni junak ovog dela i reflektor kroz koga čitamo čitav roman. Glavni lik koga pratimo tek je šraf u velikom sistemu, a uloga koju mu je taj sistem namenio je neprestano praćenje jednog neposlušnog i opoziciono nastrojenog Pisca (pisca kome je Viktor Ivančić posudio neke detalje i iz vlastite biografije – jasno, više zbog metatekstualne ironijske igrarije nego što mu je bilo do toga da svojim romanom sebi kleše spomenik). Dakle, Ivančića kao autora nije zanimalo da ispisuje ode sebi i svojim drugovima hrabrim piscima, njega je pre svega zanimalo da objasni kako totalitarni sistem žderu slobodu pojedinca, kako jedini „aktivni život“ zapravo postaje život u sukobu sa tim sistemom. I on se u tom objašnjavanju nije libio pamfletske postavke narativa – njegovi likovi su jasni simboli određenih svetonazora (vrlo je važno razlučiti da oni nisu simboli različitih profesija – više sam nego siguran da Ivančić nikada ne bi toliko verovao u poštenost književničke profesije da je uzdigne na nivo simbola slobodarstva). No, iako su likovi pamfletski svedeni, autor nije želeo da poništi njihovu ljudskost – pisac nije svetac, a djelatnik Edmord nije crni đavo, oni su samo ljudi koji su doneli različite odluke u važnim trenucima života. Međutim, ipak nisu to „samo“ tek neke odluke – pisac je odlučio da se suprotstavi sistemu koji svoje postojanje crpi iz gušenja slobode, a djelatnik Edmord je, iz straha ili konformizma, odlučio da svoju slobodu ugradi u temelje tog totalitarnog Moloha.

Dakle, kakvim likovima autor barata u romanu? Pisac iz knjige predstavlja puno ostvarenje slobode, a djelatnik Edmord njeno puno gubljenje. Naravno, običan život i svakodnevica se odvijaju negde između tih polova, ali uloga književnosti nije da bude tek puka imitacija života – nije to uloga nijedne umetnosti, niti je, zbog artificijelnosti i diskurzivnosti umetničkog izraza tako nešto i moguće. U jednom svom tekstu Boris Dežulović kaže kako uloga umetnosti nije da imitira stvarnost već da je propituje baš tamo gde je ona najtanja.

I zato je važno što u odbranu slobode pojedinca ustaju moćni pamfletski tekstovi poput Ivančićevog romana.

* *

A šta je opet ta, u ovom tekstu mnogo puta pominjana, sloboda? Ona je, pre svega, pogled na svet. Ako je pojedincu sloboda važna, svako će društvo na ovom svetu – jugoslovensko, hrvatsko, srpsko, švedsko, američko ili senegalsko – moći da posmatra kao na svoj način totalitarno. Nije to uopšte kontraproduktivan stav kao što može delovati na prvu loptu. Uostalom, oslobađanje od stega i napredak zajednice uvek i zavise od onih koji se u datim okvirima osećaju ugušeno, ma koji ti okviri bili. Viktor Ivančić nije ideološki pisac koji svojim knjigama i tekstovima agituje za specifične političke opcije koje bi u društvo doneli red i blagostanje (iako, naravno, nije teško pogoditi koji su mu ideološki projekti manje mrski – setimo se naslova knjige „Jugoslavija živi vječno“). Naravno, nije Ivančić ni nekakav anarhista zadojen utopističkim idejama. Ne, on je autor koji je shvatio najmoćniju stranu svog zanata – on pisanje doživljava kao mogućnost permanentnog korektiva stvarnosti. U stvarnosti se za osvajanje slobde često ne dobijaju nagrade, ali u romanu „Vita activa“ Ivančić svom Piscu daje svojevrsnu nagradu. U čemu se ta nagrada sastoji?

„Odlučio sam napokon živjeti sa ženom koju volim. Zadnjih mjeseci tonuo sam u crnu rupu. Depresija, tjeskoba, besmisao, potpuna raspršenost. Nisam mogao napisati ni slova. Još sam išao i linijom manjeg otpora i pokušavao to objasniti vanjskim prilikama. Stigma, pritisci, neprijateljsko okruženje, sav taj asortiman kolektivnih gadosti. Ali to su gluposti, Edmorde. Čovjek se samo nagonski pokušava podruštveniti kada mu je teško, da bi se lakše zavarao. Prepušta svoj unutrašnji svijet onom vanjskom da bi mogao steći žrtvenu pozu, kurva se za sitan šićar, ako me možeš pratiti, upušta se u neku vrstu socijalne adaptacije s negativnim predznakom. I onda sam razumio da mi kolektivne prilike sasvim malo znače, čak i kada utječu na moj osobni položaj. Shvatio sam da meni ne nedostaje nikakva društvena harmonija, nikakav napredak u tom smislu, već mi – jebi ga – nedostaje moja žena. Banalno, a?”, kaže Pisac na jednom mestu u romanu. Nema, dakle, sistema koji će nam doneti blagostanje (ovo, naravno, ne znači da relativizatorski tvrdim da su svi sistemi isti – naprotiv – ali nijedan od njih nije mesto u kome će čovek sklon slobodi biti u potpunosti srećan). Zato pisac u romanu dobija valjda jedinu nagradu koju čovek može dobiti – slobodu da živi u ljubavi sa ljudima oko sebe i slobodu da i dalje bude sumnjičav ka sistemu koji pokušava da saopšti da postoji nešto iznad tog suživota u ljubavi (bili nacija, partija, vera ili ma koji drugi kolektivni imaginarij).

Naravno, stvari sa nagradama u stvarnosti stoje malo drugačije – borba za slobodu ne dovodi uvek do njih. Možda jednog dana budete streljani na sastanku, kao redakcija Charlie Hebdoa. Možda na gradskom trgu organizuju ritualno paljenje vaših novina, kao što se desilo Feral Tribuneu. Možda vam internetski razbojnici permanentno budu uništavali prostor za rad, kao što se to dešavalo i dešava Peščaniku. Možda na vas kontinuirano budu nasrtali na ulicima vlastitog grada, kao što se to dešava novinarima sa portala tacno.net. Možda, ipak, budete imali ludu sreću i ne zadese vas nikakve ozbiljne neprilike tokom cele karijere. Mada, za ovo potonje su male šanse.

Ali, opet, bolje je biti Pisac nego djelatnik Edmord. Istina, Edmordu se nijedna od ovih stvari nikada neće desiti. I ne mogu da mu se dese. On ne vodi „aktivan život“. Jedini život koji on poznaje je parazitiranje na životu onih koji se nisu odrekli slobode.

I ne treba biti naivan i pomisliti da Edmordi postoje samo u tajnim policijama. Rekli smo već, to je tek snažna metafora, slika društva ogrezlog u autoritarnost dovedena do kraja. U manjoj ili većoj meri, Edmordi su svuda oko nas. I osim toga što ne treba biti naivan, ne treba biti ni ohol, svako od nas na neki način katkad i sam ispada Edmord.

Ali nije stvar u tome – stvar je u tome kako se borimo protiv Edmorda u sebi.

Jedina važna stvar u životu je umeće hodanja po vatri, rekao bi Čarls Bukovski, još jedan autor čijeg se pisanja većina onih književnih radnika s početka teksta uglavnom teatralno i snobovski gadi.

Srećom po nas i književnost, knjige se pišu, knjige se čitaju, o knjigama se piše i knjige oblikuju ljude i van granica njihovih podaničkih zloupotreba priča i zloupotreba stvarnosti.

tacno