Svega nekoliko sati nakon što je američko vazduhoplovstvo sravnilo sa zemljom luku u Haifongu i nekoliko vijetnamskih aerodroma, 9. februara 1967. godine, televizija NBC emitovala je epizodu serije Zvezdane staze zasnovanu na suprotnom konceptu. Prema tzv. Prvoj direktivi, kapetani svemirskih brodova u fiktivnoj Ujedinjenoj Federaciji Planeta ne smeju da koriste naprednu tehnologiju pri susretu sa bilo kojom zajednicom, čak ni po cenu života.
Bilo bi logično da je predsednik Lindon B. Džonson zahtevao hitno ukidanje Zvezdanih staza nakon što se serija založila za tako radikalnu antiimperijalističku ideju. Srećom, nije to učinio. Tako je, tokom 939 epizoda u 12 različitih serijala koji su usledili, Prva direktiva omogućila scenaristima i rediteljima da istraže političke i filozofske posledice takvog koncepta, pre svega u vezi sa humanistički zasnovanim komunizmom.
To što Zvezdane staze prikazuju komunističko društvo, naravno ne nazivajući ga tako, apsolutno je očigledno. U epizodi iz 1988. godine, svemirski brod Enterprajz nailazi na staru zarđalu zemaljsku letelicu sa bogatim moćnicima koji su platili ogromne sume da budu zamrznuti i poslati u svemir, u nadi da će ih vanzemaljci pronaći i izlečiti od bolesti koja ih je ubijala. Nakon što ih posada Enterprajza odmrzne i izleči, jedan od njih, biznismen Ralf Ofenhaus, zahteva da kontaktira svoje bankare i advokatsku kancelariju na Zemlji. Kapetan Žan-Lik Pikar mora da mu saopšti da se za tri veka mnogo toga promenilo: „Ljudi više nisu opsednuti akumulacijom imovine.“
Njihov razgovor ukazuje na to zbog čega je Prva direktiva nespojiva sa duhom kapitalizma. Dokle god je akumulacija koja podstiče širenje tržišta pokretačka sila i ideologija našeg društva imperijalizam je neizbežan. Da bi se to sprečilo, čovečanstvo prvo mora da eliminiše oskudicu u materijalnim dobrima – u Ujedinjenoj Federaciji Planeta to je postignuto zahvaljujući pronalasku i širokoj upotrebi replikatora: mašina koje pretvaraju obilnu zelenu energiju u bilo koji oblik materije, od hrane do uređaja i svemirskih brodova.
Ovo nije sasvim nova ideja. Još je Aristotel 350. p.n.e. predvideo da „kada bi svaki instrument mogao sam da obavlja svoj posao, pokoravajući se ili predviđajući volju drugih, poput Dedalovih statua ili Hefestovih tronožaca… preduzimači ne bi želeli sluge, niti bi gospodari želeli robove.“
Karl Marks je, kao strastveni aristotelovac, zasnovao svoju viziju širenja slobode komunističkog društva upravo na mašinama poput replikatora iz Zvezdanih staza, koje nas oslobađaju od nekreativnog, emotivno umrtvljujućeg rada. U jednom od svojih ranih spisa on zamišlja šta će uslediti nakon pronalaska takvih mašina: „Danas mogu da radim ovo, sutra ono, da lovim ujutru, pecam popodne, čuvam krave uveče, a posle večere da se bavim pozorišnom kritikom – bez potrebe da budem lovac, ribar, pastir ili pozorišni kritičar.“
Marksove reči odjekuju u susretu sa ocem kapetana Bendžamina Siska koji u 24. veku vodi besplatan kreolski restoran u Nju Orleansu, jer je novac postao zastareo – on je prosto motivisan time koliko njegovi susedi cene dobru hranu. One takođe odjekuju u Pikarovom odgovoru Ofenhausu koji, nakon što je čuo da će biti vraćen na Zemlju koja je u suštini komunistička, turobno pita: „Šta će biti sa mnom? Nema traga mom novcu. Moja kancelarija je nestala. Šta da radim? Kako da živim? Gde je izazov?“ Pikar ga hrabri rečima: „Izazov, gospodine Ofenhaus, je da unapredite, oplemenite sebe. Uživajte.“ Nema sumnje da bi Marks na ovo energično aplaudirao.
Radost nije reč koja se prirodno rimuje sa komunizmom, barem ne sovjetskim. Ali zadovoljstvo je ključno za verziju komunizma u Zvezdanim stazama, koja odbacuje ideju da beg od logike akumulacije zahteva potčinjavanje kolektivu. Pisci Zvezdanih staza to briljantno ističu kontrastiranjem Federacije, koja se sastoji od kreativnih pojedinaca slobodnih da biraju svoje projekte i partnere, sa Borgovima – distopijskim kolektivom kiborga sačinjenim od dronova povezanih u društveni poredak nalik košnici, koji se širi asimilacijom svake vrste na koju naiđe.
Zvezdane staze odbacuju kolektivizam dok istovremeno izbegavaju lenje kritike. Prikazuju nam traumatično ponovno uvođenje jednog Borg drona u čovečanstvo, njegove razorne simptome odvikavanja, uz očajničku čežnju za kolektivnim glasom u svojoj glavi. To je podsetnik na to kako autoritarizam može biti opasno privlačan usamljenima, ali i koliko je važno platiti cenu individualnosti.
Međutim, Zvezdane staze ne nude samo viziju veličanstvene budućnosti. Kao i svaki drugi praktični manifest, one nude teoriju promene: društvenu evoluciju zasnovanu na čvrstim istorijskim materijalističkim načelima.
Razmotrite epizodu u kojoj je svemirski brod Vojadžer zarobljen u gravitacionom polju čudne planete na čijoj površini vreme teče mnogo brže nego na letelici u orbiti. Posada svemirskog broda shvata da tokom svakog njihovog minuta, za humanoide na planeti prođe 58 izlazaka sunca. Tako posada dobija „pogled iz ptičje perspektive“ na evoluciju tog društva, posmatrajući je kao na ubrzanom snimku.
Ono što vide jeste prikaz istorije čovečanstva – kako tehnološke inovacije dolaze u sukob sa sujeverjem i zastarelim eksploatatorskim društvenim odnosima, donoseći revolucije, napredak, ali i ratove i ekološke katastrofe. Povremeno izgleda kao da bi ta vrsta, baš kao i čovečanstvo, mogla uništiti samu sebe. Ali, u srećnom završetku, i oni uspevaju da prevaziđu svoje porive prema imperijalizmu i akumulaciji dobara, koristeći nove tehnologije za opšte dobro.
Neka od najzanimljivijih saznanja u Zvezdanim stazama javljaju se na rubovima Federacije, gde njeni istraživači nailaze na druge civilizacije i često vode ratove sa njima – civilizacijama koje su ili u primitivnijoj fazi razvoja ili su stvorile tehnološki napredne tiranije.
Tu na margini, vanzemaljske vrste pružaju nam priliku za introspekciju, poput Bajorana koji su upravo izašli iz brutalne okupacije od strane Kardasijana, suprematističke vrste koja je vladala Bajorom kao kaznenom kolonijom, sa koncentracionim logorima i genocidnim pokretima. U jednoj epizodi bajoranski borac za slobodu identifikuje bivšeg kardasijanskog čuvara koncentracionog logora i neumorno radi na tome da ga dovede pred Tribunal Federacije za ratne zločine na Bajoru. Ne pamtim nijedan drugi televizijski program koji u roku od 40 minuta bolje edukuje mlade o užasima Holokausta – podsećanje da se dobra naučna fantastika podjednako bavi prošlošću koliko i budućnošću.
U orbiti Bajora nalazi se svemirska stanica pod upravom Federacije, gde se različite vrste okupljaju radi trgovine, što predstavlja tačku susreta između komunističke, post-novčane Federacije i drugih civilizacija za koje su akumulacija i profit još uvek ključni. Na toj stanici nalazi se kafana kojim upravlja jedan od hiper-kapitalističkih Ferengija, koji svoje radnike tretira kao bezvrednu stoku. Sve dok njegov brat, koji takođe radi za njega, ne izgubi strpljenje i pozove svoje kolege radnike da osnuju sindikat i štrajkuju za osnovna prava. Za Ferengije, neoliberalizam nije samo ideologija ili sekularna religija – to je i kultura, način postojanja. U prilično duhovitoj kritici neoliberalizma, scenaristi Zvezdanih staza prikazuju Ferengije kao humanoide nesposobne da sebe razaznaju od Homo economicusa. Sudeći po trudu koji su uložili u stvaranje svih 285 Ferengijskih pravila sticanja, njihove svete knjige, očigledno su se sjajno zabavljali. „Rat je dobar za biznis,“ ali „Mir je takođe dobar za biznis.“
Kako bi uravnotežili neoliberalni brutalizam Ferengija sa prikazima drugog oblika tiranije, Zvezdane staze nas vode na planetu izvan Federacije kojom vlada birokratski centralizam. Jedan oteti lekar prisiljen je da radi u bolnici gde otkriva da se medicinska nega dodeljuje isključivo u skladu sa pacijentovim indeksom društvene vrednosti – brojem koji izračunava centralno kontrolisani kompjuter.
Zvezdane staze ispituju našu ljudskost kroz susrete između Federacije i drugih vrsta. Na istinski hegelijanski način, dolazak vanzemaljskih oficira na svemirske brodove Federacije primorava ljude da vide sebe iz perspektive onih sa značajno drugačijom filozofijom i pogledom na svet. Postoji mnogo primera, ali najrelevantnije za današnje vreme je ono što sledi kada se posadi na Enterprajzu priključi super-pametni android po imenu Dejta.
Dejta nema sposobnost da oseća, ali ga ipak pokreće želja da razume ljude. U nastojanju da se uklopi, on pažljivo proučava ljudsko ponašanje i umetnost. Postaje ne samo veoma cenjen član posade Enterprajza već, iz današnje perspektive, i lik koji nam pomaže da razmišljamo o veštačkoj inteligenciji.
Ubrzo nakon njegovog priključenja posadi, postavlja se pitanje njegovih prava. Kada jedna laboratorija Federacije zatraži da Dejta prihvati da ga rastave radi replikacije, on to odbija. Kada mu kažu da ne brine jer će sva njegova sećanja biti učitana u kompjuter i tako sačuvana, Dejta iznosi suptilni prigovor koji podseća na Noama Čomskog i njegovo odbacivanje vulgarnog materijalizma. „Postoji neizreciv kvalitet sećanja za koji ne verujem da može preživeti vaš postupak“, kaže Dejta šefu laboratorije. Kada ovaj slegne ramenima i nagovesti da Dejta nema izbora, kapetan Pikar zahteva da se pitanje Dejtinog prava na autonomiju iznese pred sud.
Suđenje se završava presudom da nije izvan svake sumnje da android nema svest. Dejta, dakle, ima pravo da odbije da se podvrgne rastavljanju. Međutim, to ne znači da Zvezdane staze prihvataju panpsihizam. Umesto toga, priznaju da simuliranje svesnih bića, kao što to danas čini ChatGPT, nije isto što i biti svestan. U istom istorijskom materijalističkom duhu u kojem istražuju ljudsku evoluciju od sujeverja do sofisticiranosti, scenaristi prikazuju evoluciju mehaničkih sistema bez uma u entitete sposobne za svest poput Dejte.
Šire gledano, Zvezdane staze izbegavaju i tehnofetišizam (ideju da je svaki tehnološki napredak dobar za čovečanstvo) i tehnofobiju. Na primer, Federacija strogo reguliše genetski inženjering, dozvoljavajući ga samo kao sredstvo za lečenje bolesti, ali zabranjujući njegovu upotrebu za unapređenje ljudskih kapaciteta, kao što je to rađeno u eugenici. S druge strane, dok je svesna mogućnosti da veštačka inteligencija izmakne kontroli, Federacija priznaje veštačku inteligenciju kao novi oblik života – Pikarova odbrana Dejte na sudu zaključuje se tačkom da je „Zvezdana flota osnovana da otkrije nove oblike života“, sa svim pravima, ali i opasnostima koje novi život nosi.
Ujedinjena Federacija Planeta nije utopija. Ksenofobija kao unutrašnji neprijatelj prisutna je, uspavana i spremna da naruši humanizam Federacije; spremna čak i da opozove Prvu direktivu. Kada se posada broda vrati sa misije da spasi Federaciju od nesigurnih i smrtonosnih Zindija, rulja ljudi zlostavlja brodskog lekara u čistom zločinu mržnje prema vanzemaljcu. Ubrzo nakon toga, ljudska suprematistička teroristička grupa na Mesecu drži ostatak čovečanstva kao taoce, zahtevajući da svi vanzemaljci napuste Zemlju.
Populistički ekstremizam nije jedini izazov Federacije. Njene vlastite tajne službe, poput Sekcije 31, takođe predstavljaju ozbiljnu pretnju njenom slobodarskom komunizmu. Pa ipak, kao prkosna injekcija nade, humanističke komunističke vrednosti Federacije opstaju.
Pitanje glasi: uprkos zabavi koju neki od nas pronalaze u gledanju Zvezdanih staza, da li skoro 1000 epizoda ima nešto značajno da ponudi današnjoj posrnuloj levici u njenoj borbi da ostane relevantna dok pregovara o smislenom putu napred? Mislim da ima. Glavna lekcija Zvezdanih staza za današnju levicu je da treba da izbegne i konzervativnu tehnofobiju i neuspeh liberalnog tehno-optimizma da prepozna važnost prava svojine i političkih borbi koje se oko njih vode.
Godine 1930, u svetu pogođenom Velikom depresijom, Džon Mejnard Kejns usudio se da sanja da će, do kraja 20. veka, tehnološki napredak iskoreniti oskudicu, siromaštvo i eksploataciju. U svom delu „Ekonomske mogućnosti za naše unuke“ zamislio je svet u kojem je čovečanstvo rešilo svoj „ekonomski problem“: „Po prvi put od svog nastanka, čovek će se suočiti sa svojim pravim, trajnim problemom – kako da iskoristi slobodu od hitnih ekonomskih briga, kako da ispuni slobodno vreme koje će mu nauka i složeni interes doneti, da živi mudro, ugodno i dobro.“
Razlog zbog kojeg istorija nije potvrdila Kejnsove prognoze nije taj što čovečanstvo nije uspelo da izmisli potrebne tehnologije, već zato što su prava svojine nad mašinama postala apsurdno koncentrisana u rukama male manjine. Da li je neobično što nas ni nauka ni složeni interes nisu oslobodili oskudice, siromaštva, eksploatacije i rata? Da li je neobično što je, umesto Kejnsove srećne zajednice, čovečanstvo bliže ranoj epizodi Zvezdanih staza u kojoj „čuvari oblaka“ žive u raju među oblacima, dok ostatak, poput troglodita, radi u polu-drogiranom stanju u podzemnim rudnicima?
Zvezdane staze ne prave greške ni Kejnsa ni tehno-optimizma. Oblak kapitala i veštačka inteligencija su neophodan, ali nedovoljan uslov za naše oslobođenje. Da bi postali dovoljni, biće potrebna politička revolucija koja će prebaciti vlasništvo nad našim modernim mrežama mašina iz ruku male oligarhije u zajedničko vlasništvo. Istovremeno, kao što Zvezdane staze dirljivo pokazuju, naše oslobođenje zavisi od izbegavanja druge zamke: autoritarnog kolektivizma. Sve u svemu, ne bi bilo loše da se današnja posrnula levica ugleda na hrabro prihvatanje humanističkog, anti-autoritarnog komunizma u Zvezdanim stazama.
