Svaki novi krug nasilja ima svoje krvoločne poklonike, koji kao miševi izlaze iz rupa, skidaju maske političke korektnosti i pokazuju svoje pravo lice. Oni žele da vide krv. Arapsku krv. Što više to bolje. Važno je da se proliva arapska krv. Stambene zgrade u Gazi padaju kao kule od karata. Oni žele te ruševine, teror i razaranje.

Desetine ubijenih prvog dana, pola od toga žene i deca, a oni nisu ni trepnuli. Oni žele još. Dok reke krvi ne poplave Gazu, ako je moguće i miroljubivi Lod,1 oni neće stati. Dok Palestinci ne budu na kolenima, dok se ne poklone do zemlje pred Izraelom i bezuslovno mu se zauvek predaju, oni neće biti zadovoljni. Oni već predugo žele tu nemoguću pobedu. I nikada je neće dobiti.

Krvožedni se dele na bezbednjake i rasiste. Preplavili su TV studije i radio stanice, društvene mreže, generali, analitičari, stručnjaci – u ratu nema drugih sagovornika – i podstiču nove okršaje, dalji rat ne znajući zašto. Jedino je važno da im se napijemo krvi.

Bezbednjaci vole rat jer ga za njega vežu najlepša sećanja. Ratova nikada dosta, moramo im pokazati koliko smo jaki. Ratovi u Gazi i Libanu nisu ništa postigli, niti su ih nečemu naučili. Ali oni su tu svoji na svome. Da su ih tada poslušali bilo bi više žrtava, ali pobeda bi još tada bila naša. Ona nemoguća, koja se nikada neće dogoditi.

Kao fatamorgana u pustinji, pobeda im izmiče čim joj se približe. Ta pobeda ne može biti postignuta silom. Ali oni ne odustaju: udari i uništi, govore nam bivši generali ili oni koji su uvek sanjali da to budu. TV voditelj Dani Kušmaro koji se nikad ne usuđuje da ima mišljenje o bilo čemu, sada naivno pita: „Zašto kuća Jahje Sinvara, lidera Hamasa, još uvek nije uništena?“ Da slušaju njega, Sinvar više ne bi imao kuću, ženu, decu, komšije, kao ni njegovi prethodnici – i već bismo pobedili.

Naravno da bismo pobedili. Od novinara Nahum Barnea („treba delovati svom raspoloživom silom“), preko Roni Daniela („prestanite da se čudite takvim slikama“), do Amira Bohbota („tako se ne zadaje smrtonosni udarac“), svi oni su željni još akcije pravih muškaraca koji nikada ne plaču, čak ni noću. Sede po padinama nad Gazom kao grupa podrške i navijaju da naše vojne snage ubiju što više civila i vojnika u tom zatvorenom getu.

Drugu grupu čine rasisti. „Dvoje Arapa je poginulo u Lodu od rakete koju je ispalio Hamas. To se zove poetska pravda… šteta što je samo dvoje“, oglasio se na tviteru Šimon Riklin, novinar Kanala 20 o pogibiji dvoje Izraelaca (ali arapskih državljana), oca i ćerke. „Zašto ne smanjimo dotok struje u Gazu na 10%? Neka sede u mraku i pate. Neka žive u vrućini i pate, samo neka pate“. Ben Kaspit, takozvani novinar umerenih stavova, vrisnuo je na imama iz Loda: „Pokazaćemo vam ko je ovde glavni. Niko ne sme da pali ništa jevrejsko u Izraelu.“

Gospodari Izraela opet pokazuju svoje ružno lice. Pokazuju ko je ovde gazda i da ništa jevrejsko ne sme da se pali. I niko od nas ne sme noću da se budi sirenama. Država Jevreja, san star dve hiljade godina. Samo pustite vojsku da već jednom pobedi.

pescanik