Koji sistem najviše doprinosi ljudskom blagostanju? Ovo je ključno pitanje našeg doba, jer smo nakon 40 godina prevlasti neoliberalizma u razvijenim zemljama utvrdili da ovaj recept ne funkcioniše.
Koji ekonomski sistem najviše doprinosi ljudskom blagostanju? Ovo je ključno pitanje našeg doba, jer smo nakon 40 godina neoliberalizma u SAD i drugim razvijenim ekonomijama utvrdili da ovaj recept ne funkcioniše.
Neoliberalni eksperiment – snižavanje poreza za bogate, deregulacija tržišta rada i proizvoda, finansijalizacija i globalizacija – pokazali su se kao spektakularan neuspeh. Rast je niži nego što je bio tokom dve i po decenije nakon Drugog svetskog rata, a njegova najveća dobit koncentrisala se na samom vrhu lestvice prihoda. Nakon decenija stagnacije, pa čak i opadanja prihoda svih ostalih, neoliberalizam mora biti proglašen mrtvim i sahranjenim.
Najmanje tri velike političke alternative danas se nadmeću oko toga koja će doći na njegovo mesto: ekstremno desničarski nacionalizam, levo-centristički reformizam i progresivna levica (nedostaje desni centar koji je nosilac neoliberalnog neuspeha). Pa ipak, sa izuzetkom progresivne levice, ove alternative i dalje su opsednute oblicima neoliberalne ideologije čiji je rok istekao (ili bi bar trebalo da je tako).
Centristička levica, na primer, predstavlja neoliberalizam sa ljudskim licem. Njen cilj je da politike bivšeg američkog predsednika, Bila Klintona, i bivšeg britanskog premijera, Tonija Blera, prenese u 21. vek, uz neznatne prepravke u dominantnim modelima finansijalizacije i globalizacije. Istovremeno, nacionalistička desnica se odriče globalizacije i upire prst u migrante i strance kao uzročnike svih današnjih problema. Međutim, kako nam pokazuje Trampova vladavina, i nacionalistička desnica je posvećena – barem u svojoj američkoj varijanti – snižavanju poreza za bogate, deregulaciji i smanjivanju ili ukidanju socijalnih programa.
Nasuprot tome, treći tabor zalaže se za ono što bih nazvao progresivnim kapitalizmom, čija je ekonomska platforma zasnovana na četiri prioriteta. Prvi je povratak ravnoteže između tržišta, države i građanskog društva. Problemi poput sporog ekonomskog rasta, rastuće nejednakosti, finansijske nestabilnosti i ekološke degradacije izviru iz tržišta i ne mogu se prevazići samo tržišnim sredstvima. Države imaju dužnost da ograniče i oblikuju tržišta kroz regulacije koje se tiču ekologije, zdravstva i sigurnosti zaposlenja. Takođe, posao države je i da radi ono što tržište ne može ili ne želi da radi, na primer da ulaže u temeljna naučna istraživanja i tehnologiju, kao i u obrazovanje i zdravlje svojih građana.
Drugi prioritet je prihvatanje saznanja da je takozvano „bogatstvo nacija“ zasnovano na rezultatima naučnih istraživanja – proučavanja sveta oko nas – i društvene organizacije koja velikim grupama ljudi omogućava da složno rade u korist zajedničkog dobra. Tržišta imaju ključnu ulogu u pospešivanju društvene saradnje, ali ona služe ovoj svrsi samo ako podležu vladavini prava i demokratskoj kontroli. U suprotnom, pojedinci se mogu obogatiti eksploatišući druge i izvlačeći bogatstvo iz renti, umesto stvaranjem bogatstva kroz autentičnu kreativnost. Veliki deo današnjih bogataša svoje mesto na vrhu duguje upravo eksploataciji. Trampove politike, koje ohrabruju rentijersko ponašanje, dok istovremeno uništavaju prave izvore stvaranja bogatstva, rade u njihovu korist. Progresivni kapitalizam pokušava da učini upravo suprotno.
Ovo nas dovodi do trećeg prioriteta: rešavanja sve većeg problema koncentrisane tržišne moći. Eksploatišući informacione prednosti, otkupljujući potencijalne konkurente i podižući barijere za ulazak na tržište, dominantne kompanije su u stanju da se posvete rentijerstvu ogromnih razmera, na štetu svih ostalih. Rast korporativne tržišne moći, u kombinaciji sa opadanjem radničke moći pregovaranja, u velikoj meri objašnjava zašto su nejednakosti tako velike, a rast tako spor. Ako država ne preuzme na sebe aktivniju ulogu od one koju joj namenjuje neoliberalizam, ovi problemi će postati još izraženiji, pre svega zbog napredaka na polju robotizacije i razvoja veštačke inteligencije.
Četvrta ključna stavka progresivne platforme jeste presecanje veze između ekonomske moći i političkog uticaja. Ekonomska moć i politički uticaj se međusobno osnažuju i samoreprodukuju, naročito u zemljama poput SAD, u kojima je bogatim pojedincima i korporacijama dopušteno neograničeno ulaganje u izborne kampanje. Kako se SAD ubrzano približavaju fundamentalno nedemokratskom sistemu „jedan dolar, jedan glas“, mehanizmi uzajamne kontrole (checks and balances), neophodni za funkcionisanje demokratije, po svemu sudeći neće opstati: ništa neće biti u stanju da ograniči moć bogatih. Ovo nije samo moralni i politički problem: ekonomije sa manjim nejednakostima su zapravo uspešnije. Progresivno-kapitalističke reforme stoga moraju početi od ukidanja uticaja novca na politiku i smanjivanja nejednakosti u bogatstvu.
Ne postoji čarobni štapić koji može poništiti štetu načinjenu decenijama neoliberalizma, ali sveobuhvatna platforma koju sam skicirao u ovom tekstu to može da započne. Pitanje je samo da li će reformisti biti jednako odlučni u suočavanju sa problemima poput nejednakosti i prevelike tržišne moć, kao što je to bio privatni sektor u stvaranju ovih problema.
Ova platforma treba da se fokusira na obrazovanje, naučno istraživanje i druge prave izvore bogatstva. Ona treba da zaštiti prirodnu sredinu i suoči se sa klimatskim promenama sa žarom sa kojim to čine zastupnici „Zelenog nju dila“ u SAD i „Pobune protiv istrebljenja“ u Velikoj Britaniji. Ona takođe treba da obezbedi državne programe koji će svakom građaninu garantovati osnovne uslove za pristojan život: ekonomsku sigurnost, mogućnost zaposlenja i dostojanstvenu zaradu, zdravstveno osiguranje i odgovarajući smeštaj, sigurnu penziju i kvalitetno obrazovanje za decu.
Ova platforma je sasvim priuštiva: zapravo, ne možemo sebi priuštiti da je ne sprovedemo. Alternative koje nude nacionalisti i neoliberali garantuju nastavak ekonomske stagnacije, nejednakosti, ekološke degradacije i političke ogorčenosti, što sve zajedno vodi ishodima koje je bolje ne zamišljati.
Progresivni kapitalizam nije oksimoron. On je najpristupačnija i najživlja alternativa neoliberalnoj ideologiji koja je očigledno propala. On je naša najbolja šansa za izlečenje od političkih i ekonomskih problema od kojih trenutno bolujemo.
6yka
Koji ekonomski sistem najviše doprinosi ljudskom blagostanju? Ovo je ključno pitanje našeg doba, jer smo nakon 40 godina neoliberalizma u SAD i drugim razvijenim ekonomijama utvrdili da ovaj recept ne funkcioniše.
Neoliberalni eksperiment – snižavanje poreza za bogate, deregulacija tržišta rada i proizvoda, finansijalizacija i globalizacija – pokazali su se kao spektakularan neuspeh. Rast je niži nego što je bio tokom dve i po decenije nakon Drugog svetskog rata, a njegova najveća dobit koncentrisala se na samom vrhu lestvice prihoda. Nakon decenija stagnacije, pa čak i opadanja prihoda svih ostalih, neoliberalizam mora biti proglašen mrtvim i sahranjenim.
Najmanje tri velike političke alternative danas se nadmeću oko toga koja će doći na njegovo mesto: ekstremno desničarski nacionalizam, levo-centristički reformizam i progresivna levica (nedostaje desni centar koji je nosilac neoliberalnog neuspeha). Pa ipak, sa izuzetkom progresivne levice, ove alternative i dalje su opsednute oblicima neoliberalne ideologije čiji je rok istekao (ili bi bar trebalo da je tako).
Centristička levica, na primer, predstavlja neoliberalizam sa ljudskim licem. Njen cilj je da politike bivšeg američkog predsednika, Bila Klintona, i bivšeg britanskog premijera, Tonija Blera, prenese u 21. vek, uz neznatne prepravke u dominantnim modelima finansijalizacije i globalizacije. Istovremeno, nacionalistička desnica se odriče globalizacije i upire prst u migrante i strance kao uzročnike svih današnjih problema. Međutim, kako nam pokazuje Trampova vladavina, i nacionalistička desnica je posvećena – barem u svojoj američkoj varijanti – snižavanju poreza za bogate, deregulaciji i smanjivanju ili ukidanju socijalnih programa.
Nasuprot tome, treći tabor zalaže se za ono što bih nazvao progresivnim kapitalizmom, čija je ekonomska platforma zasnovana na četiri prioriteta. Prvi je povratak ravnoteže između tržišta, države i građanskog društva. Problemi poput sporog ekonomskog rasta, rastuće nejednakosti, finansijske nestabilnosti i ekološke degradacije izviru iz tržišta i ne mogu se prevazići samo tržišnim sredstvima. Države imaju dužnost da ograniče i oblikuju tržišta kroz regulacije koje se tiču ekologije, zdravstva i sigurnosti zaposlenja. Takođe, posao države je i da radi ono što tržište ne može ili ne želi da radi, na primer da ulaže u temeljna naučna istraživanja i tehnologiju, kao i u obrazovanje i zdravlje svojih građana.
Drugi prioritet je prihvatanje saznanja da je takozvano „bogatstvo nacija“ zasnovano na rezultatima naučnih istraživanja – proučavanja sveta oko nas – i društvene organizacije koja velikim grupama ljudi omogućava da složno rade u korist zajedničkog dobra. Tržišta imaju ključnu ulogu u pospešivanju društvene saradnje, ali ona služe ovoj svrsi samo ako podležu vladavini prava i demokratskoj kontroli. U suprotnom, pojedinci se mogu obogatiti eksploatišući druge i izvlačeći bogatstvo iz renti, umesto stvaranjem bogatstva kroz autentičnu kreativnost. Veliki deo današnjih bogataša svoje mesto na vrhu duguje upravo eksploataciji. Trampove politike, koje ohrabruju rentijersko ponašanje, dok istovremeno uništavaju prave izvore stvaranja bogatstva, rade u njihovu korist. Progresivni kapitalizam pokušava da učini upravo suprotno.
Ovo nas dovodi do trećeg prioriteta: rešavanja sve većeg problema koncentrisane tržišne moći. Eksploatišući informacione prednosti, otkupljujući potencijalne konkurente i podižući barijere za ulazak na tržište, dominantne kompanije su u stanju da se posvete rentijerstvu ogromnih razmera, na štetu svih ostalih. Rast korporativne tržišne moći, u kombinaciji sa opadanjem radničke moći pregovaranja, u velikoj meri objašnjava zašto su nejednakosti tako velike, a rast tako spor. Ako država ne preuzme na sebe aktivniju ulogu od one koju joj namenjuje neoliberalizam, ovi problemi će postati još izraženiji, pre svega zbog napredaka na polju robotizacije i razvoja veštačke inteligencije.
Četvrta ključna stavka progresivne platforme jeste presecanje veze između ekonomske moći i političkog uticaja. Ekonomska moć i politički uticaj se međusobno osnažuju i samoreprodukuju, naročito u zemljama poput SAD, u kojima je bogatim pojedincima i korporacijama dopušteno neograničeno ulaganje u izborne kampanje. Kako se SAD ubrzano približavaju fundamentalno nedemokratskom sistemu „jedan dolar, jedan glas“, mehanizmi uzajamne kontrole (checks and balances), neophodni za funkcionisanje demokratije, po svemu sudeći neće opstati: ništa neće biti u stanju da ograniči moć bogatih. Ovo nije samo moralni i politički problem: ekonomije sa manjim nejednakostima su zapravo uspešnije. Progresivno-kapitalističke reforme stoga moraju početi od ukidanja uticaja novca na politiku i smanjivanja nejednakosti u bogatstvu.
Ne postoji čarobni štapić koji može poništiti štetu načinjenu decenijama neoliberalizma, ali sveobuhvatna platforma koju sam skicirao u ovom tekstu to može da započne. Pitanje je samo da li će reformisti biti jednako odlučni u suočavanju sa problemima poput nejednakosti i prevelike tržišne moć, kao što je to bio privatni sektor u stvaranju ovih problema.
Ova platforma treba da se fokusira na obrazovanje, naučno istraživanje i druge prave izvore bogatstva. Ona treba da zaštiti prirodnu sredinu i suoči se sa klimatskim promenama sa žarom sa kojim to čine zastupnici „Zelenog nju dila“ u SAD i „Pobune protiv istrebljenja“ u Velikoj Britaniji. Ona takođe treba da obezbedi državne programe koji će svakom građaninu garantovati osnovne uslove za pristojan život: ekonomsku sigurnost, mogućnost zaposlenja i dostojanstvenu zaradu, zdravstveno osiguranje i odgovarajući smeštaj, sigurnu penziju i kvalitetno obrazovanje za decu.
Ova platforma je sasvim priuštiva: zapravo, ne možemo sebi priuštiti da je ne sprovedemo. Alternative koje nude nacionalisti i neoliberali garantuju nastavak ekonomske stagnacije, nejednakosti, ekološke degradacije i političke ogorčenosti, što sve zajedno vodi ishodima koje je bolje ne zamišljati.
Progresivni kapitalizam nije oksimoron. On je najpristupačnija i najživlja alternativa neoliberalnoj ideologiji koja je očigledno propala. On je naša najbolja šansa za izlečenje od političkih i ekonomskih problema od kojih trenutno bolujemo.
6yka
