Kreativni posibilitet umetničke publike – Ima li beskorisnijeg i nezahvalnijeg posla od postupka vrednovanja umetničkih dela? Kako se izdići iznad subjektivnih procena, ličnih simpatija/antipatija i izbeći ustoličenu naviku nazovi umetničkih kritičara pretvorenu u princip „sviđa mi se – ne sviđa“? Nije li svaki recipijent umetničkih dela na neki način kritičar budući da iznosi vrednosne sudove? Da li je mogućna objektivna umetnička kritika i, najzad, je li umetnička kritika uopšte nekome potrebna? Pitanja ovoga tipa mogu nas baciti u očaj jer ne otvaraju jasnu mogućnost konstruktivnih rešenja i priželjkivanih odgovora.
Perspektiva promišljanja i procene vrednosti umetničkih dela ukazuje se ako načinimo mogućnost kvalitativno drugačije upitanosti. Vredno je razmišljati o tome postoji li nešto što je zajedničko za svaki poduhvat koji teži za tim da bude estetski validan. Šta umetnik treba bezuslovno zahtevati od sebe, a šta njegovo socijalno okruženje može očekivati od umetnikovog rada? Zâhteva ima mnogo, ali u osnovi svih, van svake sumnje, leži jedan – najvažniji i suštinski: zahtev za originalnošću, osobenošću, neponovljivošću, ontičkom autonomnošću dela. U ovim principima sadržane su pretpostavke univerzalnosti poruke kojom umetničko delo transcendira vreme u kojem je nastalo, te na taj način postaje neprolazno i večno. Ja bih rekao (i u tome ne bih bio originalan) da sve stvari koje se tiču čoveka imaju granice, osim stvaralaštva. Pošto je ovde reč o umetničkom stvaralaštvu, nigde kao u njemu nije prisutan element igre. Igra nipošto nije jednoznačan pojam budući da su u nju uključeni pojmovi slučajnosti, oživljavanja i variranja, zanosa, iluzije, nereda, neizvesnosti i zabave. Ovo se u svakom slučaju više odnosi na modernu nego na klasičnu umetnost. Moderna umetnost u celini u većoj meri je igra pošto element slučajnosti ne uzima slučajno već – smišljeno. Slučaj koji je uskočio u igru otvara nove brojne situacije uz koje mogu prianjati svesno razrađene ideje.
Kreacija nije isključivo individualan čin iako je neodvojiva od umetnika kao pojedinačnog bića. Zato je nužno govoriti o važnosti kreativne situacije koja je usmerena protiv svih oblika neslobode, zavisnosti i nametnutih načina ponašanja. Kreativnu situaciju ne treba shvatiti kao nekakvo mrtvo more bez valova i izazova. Naprotiv, ona često proizlazi iz konfliktnog načina ponašanja, ali ne iz onog konflikta koga prate zategnutost, isključivost, oholost, destruktivnost i uludo rasuta energija. Kreativna situacija rađa se iz konflikta koji nadilazi defetizam i ravnodušnost i izaziva promenu u cilju odbrane stvaralaštva i slobode. Stvaralaštvo takođe ne treba vezivati za koncepte pragmatskog duha niti samo za racionalistički način postojanja. Po rečima Ratka Božovića, takva atmosfera u umetnosti vodila bi kreativnoj paralizovanosti i pasivnoj recepciji, na jednoj, a onda ubistvu kreativne nepredvidivosti i subjektivne neočekivanosti, na drugoj strani.
Satori kao uzor
Stvaralaštvo u kulturi Dalekog istoka, a posebno u japanskom zenu, izjednačava se sa stanjem duha koje izražava spremnost da se uvek reaguje trenutno i ne-posredno. Ovo stanje mora da se dogodi iznutra i spontano. Tada je reč o prosvetljenju ili oslobođenju koje je u učenju zena poznato kao satori (izraz za „naglo prosvetljenje“, „naglo buđenje“ ili bukvalno „udarac u oko“). Najpoznatiji učitelj i popularizator zen budizma na Zapadu, japanski pisac Daisec T. Suzuki kaže da „satori mora biti izdanak našeg unutarnjeg života, a ne verbalni implantat iz spoljašnje sredine“. Bez satorija nema ni zena, a zen uči kako da steknemo unutarnje iskustvo bez ičijeg (dakle i Budinog) posredovanja. Radi se o pozivu na intuitivni način razumevanja, a on je karakterističan za orijentalni um i različit je od logičnog i diskurzivnog zapadnog uma. Ova činjenica dovodi se u direktnu vezu sa shvatanjem umetnosti po kome misterije života prodiru duboko u sam sklop umetnosti. Kada se, po Suzukiju, te misterije u nekoj umetnosti predstave na dubok i kreativan način, ona potresa najveće dubine našeg bića i primiče se božjem delu.
U slučaju nesvesnog koje se javlja u stvaralačkom postupku umetnika nužno je istaći da ono nije apsolutno izvan kontrole svesti i van domašaja čovekovih intelektualnih moći. Filozofija zena uči da je reč o posebnom stanju svesnog i aktivnog duha, ako hoćemo, o specijalno izvežbanoj svesnosti. I Suzuki priznaje da nije reč o nagonskoj nesvesnosti karakterističnoj za životinje i malu decu. Nesvesnost zrelog čoveka, objašnjava on, izvežbana je. U nju su uključena sva svesna iskustva kroz koja je čovek prošao i koja sačinjavaju njegovo potpuno biće. Spontanost u likovnim umetnostima, na primer, omogućava da kičica sama stvara delo jer joj umetnik dopušta da se kreće bez njegovog svesnog napora. Sledstveno tome, racionalni sistem u umetnosti počiva na iracionalnoj i metafizičkoj osnovi.
Pošto racionalitet zapadne kulture ne dopušta da se prodre u skrovitu i neprozirnu strukturu umetnikovog bića u samom aktu stvaranja, uputno je tim analizama pridružiti shvatanja koja problemu stvaralaštva pokušavaju da priđu na drugi način – iznutra, iz jezgra stvaranja i duha onoga koji stvara. Iz osnove stvaralačkog čina ne treba izuzimati nagon, talenat i spontanost kao subjektivne impulse, ali isto tako ni gubiti iz vida važnu sociološku istinu koja glasi da je stvaralački proces kao čin uslovljen međuljudskim odnosima. To znači da u toku umetničkog stvaralaštva publika igra važnu ulogu. Radi se o integralnom trouglu autor – delo – publika. Publika nije meki vosak koga umetnik oblikuje po svom nahođenju, već aktivan činilac u toku samog procesa umetničke komunikacije.
Stvaralački kapacitet publike
Ove napomene bile su neophodne pre nego se probijemo do ciljanog problema, a on je sadržan u sagledavanju moći i kapaciteta publike kao aktera u procesu umetničkog stvaranja. Pre toga uputno je osvrnuti se na komponente estetskog procesa kao stvaralačkog procesa. On se može svesti na dva osnovna problema: a) umetnik kao stvaralac; b) recipijent kao stvaralac. U oba slučaja imamo racionalizovanje unutrašnjih osećanja na planu umetnosti, o čemu je naširoko pisao Suzuki.
Aspekt stvaralaštva kao individualnog čina bio je posebno značajan u vremenima obuhvaćenim pojmom klasična umetnost. Klasična umetnost ima posla uglavnom sa tzv. umetnicima-ličnostima. Njih zamišljamo kao večite usamljenike koji zamišljeni stoje pred belinom svojih papira, notnih beležnica ili slikarskih platna, u želji da svoje emocije objektiviraju kroz medij koji im služi kao sredstvo izražavanja. Dvadeseti vek, a naročito njegova druga polovina, uneo je radikalne novine u oblast umetnosti i stvaralaštva. Činjenica je da se povećao broj umetničkih vrsta, a naročito načina estetskog izražavanja. U nekim umetnostima, kao što je film, imamo posla sa kolektivnim stvaraocem, a još značajnijom se čini promena odnosa prema publici. Publika više nije običan konzument i doživljavalac umetnosti već učesnik umetničkog postupka, dakle stvaralac iz senke. U vezi sa tim, neophodno je istaći još jednu važnu činjenicu, a to je da su se poslednjih nekoliko decenija dogodili značajni obrati u samom poimanju umetnosti.
Estetičar Đilo Dorfles ističe da je nekadašnja distinkcija između dveju suprotstavljenih kategorija „umetnosti“ i „neumetnosti“ naprosto izbrisana. Dobar ukus ravna se prema standardima određenog duha vremena, a neki principi (poput harmonije, proporcije, skladnosti, uravnoteženosti i dopadljivosti) zastarevaju. U modernoj umetnosti oni ustupaju mesto disharmoniji, disonanci, atonalnosti, evoluirajućoj i fluktuirajućoj formi. U svakom slučaju radi se o proširivanju pojma umetnosti budući da je celokupni svet umetnosti doživeo neverovatan preobražaj i neku vrstu dekonstrukcije. Iako Dorfles konstatuje da ukus oscilira naniže, on sagledava i pozitivnu stranu modernosti jer se umetnički jezik (od „potrošačke“ muzike do stripa, od spota do roka) putem mas-medija širi celom planetom.
Umetnost je oduvek predstavljala poseban način komunikacije.
Knjige koje se ne čitaju za sociologiju ne postoje, kao što ni partitura koja se ne svira ili ne zvuči unutarnjem uhu, nije muzika, već samo njen zapis“
– ističe Arnold Hauzer. Feedback efekt je nešto što savremeni umetnik podrazumeva, očekuje i priželjkuje. Novo poimanje umetnosti proisteklo je iz niza značajnih promena koje su se dogodile u domenu stvaranja (produkcije) i doživljavanja (recepcije). Biti deo publike nekada je značilo gledati, slušati i uživati u „lepim“ slikama, „lepoj“ muzici, knjigama, filmovima; uz to diviti se umetničkim delima kao nečemu što je božansko, strano, nepristupačno i savršeno. Danas je ljubitelj umetnosti akter umetničkog procesa, aktivan je i učestvuje u uobličavanju umetničkog ostvarenja.
Daleke 1958. godine estetičar Dragan Jeremić je u ogledu „Nedovršenost kao estetički princip“ izneo (bolje reći anticipirao) ideje koje danas imaju pravi smisao. Po njegovom mišljenju, svaki čovek je latentni stvaralac, a umetničko delo je pomoć ljudima koji nisu uspeli da iz temelja započnu svoje stvaranje. Estetski fenomen predstavlja sumu umetničkog stvaranja i doživljavanja pri čemu doživljavalac dopunjuje ono što umetnik započinje. Bez učešća u dovršavanju umetničkog dela ne bi imalo smisla uživanje u umetnosti, jer nema uživanja u pasivnosti. Još je Sartr istakao da se umetničko delo završava tek doživljajem posmatrača, da potpuno umetničko delo postaje celo razumevanjem i kontemplacijom. Ustajući protiv hermetizma, a pledirajući za princip nedovršenosti umetničkog dela, Jeremić dokazuje da umetnost ne živi od sopstvenog savršenstva nego od nadahnuća stvaraoca i od doživljaja publike. Time estetski fenomen dobija svoje ispunjenje i dovršenje. Ako je klasična umetnost bila u znaku principa dovršenosti, savršenstva i harmoničnosti, moderna umetnost stoji u znaku nedovršenosti. Umetnik i delo više nisu nepikosnoveni. Posmatrač želi da učestvuje i da sarađuje sa umetnikom, a njegova uloga učesnika u stvaralaštvu u budućnosti će biti sve značajnija (hepening, performans, multimedijalne forme).
Navedene estetičke teze samo su kapi u okeanu teorijskih refleksija koje će nedugo zatim biti nadgrađene, osmišljene i utemeljene. Prekretnicu u novom poimanju umetnosti označila je knjiga Umberta Eka iz 1962. godine Opera aperta („Otvoreno delo“). U njoj autor na pregnantan način izlaže originalnu koncepciju umetničke forme, onakve koja od uživaoca traži sudelovanje i otvara polje mogućnosti za interpretaciju. Otvoreno delo, o kome je reč, traži od recipijenta da ga komponuje prema vlastitim formativnim sklonostima, bilo da je reč o apstraktnom slikarstvu, novoj muzici, savremenom romanu ili filmu. Za takvu vrstu publike može se reći da ima kreativni potencijal ili stvaralački karakter.
Dela se definišu kao otvorena zbog množine čitanja koje ona dopuštaju. Za dobrim primerom ne moramo ići daleko. On se u obliku knjige Milorada Pavića „Hazarski rečnik“ nalazi takoreći na našem pragu. Sam autor svoje delo preporučuje kao „otvorenu knjigu“ koja se može čitati na bezbroj načina, čak se može i – dopisivati! Drugim rečima, čitalac može koristiti ovu knjigu kako sam nađe za shodno: tražeći neku reč ili ime, kao u svakom leksikonu; od početka do kraja, s leva udesno, ili zdesna ulevo. U uputstvu za čitanje pisac još predlaže da knjigu čitate dijagonalno (jer je to najcelishodnije!), ali on daje potpunu slobodu u izboru načina na koji ćete čitati „Hazarski rečnik“: od sredine na bilo koju stranu, od znaka do znaka, „kao kroz šumu“, premetati je na bezbroj načina kao „mađarsku kocku“. I najvažnije: ne morate je nikad pročitati celu, kao što biva sa svim rečnicima.
Vratimo se Eku, po kome čitalac (slušalac, gledalac) bira ključ čitanja i pridaje delu značenja po svom nahođenju. Posebna vrednost ovih teorijskih razmatranja je u tome što ona ne ostaju da lebde u vazduhu. Autor nas, recimo, upućuje na promišljanje brehtovske dramaturgije koja ne izrađuje rešenja već gledaoca inspiriše na izvođenje samostalnih kritičkih zaključaka. Rešenje se čeka i želi, ali ono mora da dođe uz svesno učestvovanje publike. Publika kao uživalac sarađuje u stvaranju dela, ona organizuje i gradi. Ali otvorenost o kojoj on govori nipošto ne znači neodređenost saopštenja, nedovršenu mogućnost oblika, potpunu slobodu uživanja. Slobodnije rečeno, nema anarhije u interpretaciji i uživanju u porukama koje nose umetnička ostvarenja. Slobodu i improvizaciju u umetnosti ne smemo izjednačavati sa haosom koji stvara nekreativna situacija. Učešće publike ničim ne narušava svet koji je autor zamislio.
Delo može biti otvoreno i onda kada nije intencionalno stvarano u formi koja je za to najpogodnija. Otvorenost implicitno postoji i realno je moguća u ostvarenjima klasične umetnosti. Međutim, tek je XX vek stvorio pretpostavke za objektivaciju slobodnijih umetničkih formi. Po načinu na koji su urađene, forme su postajale izazov za stvaralačke napore i onih koji po prirodi stvari pripadaju kategoriji recipijenata. Ovo se konkretno odnosi na enformel, apstraktno slikarstvo i rok muziku (underground, psychedelic) šezdesetih godina, pop-art i konceptualnu umetnost sedamdesetih, neoekspresionizam osamdesetih, kao i na promene koje su u devedesetim godinama prošloga stoleća nastale razvojem informatičkih sistema i tehnologije. Iza svega toga dolazi postmodernizam koji je blisko povezan sa pojavom kasnog ili multinacionalnog kapitalizma. Ovaj pravac („visoki modernizam“) reprodukuje ili pojačava logiku potrošačkog kapitalizma. Zato je nužno istaći da se sve vremenske relacije koje se tiču umetnosti moraju shvatiti uslovno. Pišući o „čistom“ modernizmu, Frederik Džejmson s pravom pita zašto se Flober, Malarme i Gertruda Stajn ne mogu uvrstiti u postmodernističku priču.
Poenta svega izrečenog je u tome da je stvaralaštvo imanentno ljudskoj prirodi bez obzira na kulturne ili istorijske epohe. Svaki čovek u svakom momentu sve više napreduje, rekao bi junak Kusturičinog filma „Sjećaš li se Dolly Bell“. Uistinu, svako bi da u nečem nadmaši nekog drugog (u znanju, snazi, umenju, brzini, spretnosti, snalažljivosti). Onda kada čovek poželi (i ustanovi da može) nadmašiti samoga sebe, imamo posla sa stvaralaštvom. Kreacije ima u svim ljudskim aktivnostima (u nauci, praktikovanju vere, pripremanju hrane, gajenju cveća, borbenim veštinama). Umetnost je ipak posebna. Kao oblast simboličke kulture ona predstavlja najšire i najbogatije polje ljudskog stvaralaštva. Otvorena je za sve i nije rezervisana za nezamenjive i bogomdane ljude. U umetnosti ima mesta za sve koji u sebi mogu doživeti satori ili „naglo prosvetljenje“, o kome je govorio Suzuki.
