Dečaci pate u modernom svetu. Neposlušniji su (gledano u negativnom svetlu) ili nezavisniji (gledano u pozitivnom) nego devojčice, i trpe zbog toga kroz obrazovanje. Manje su pomirljivi (osobina povezana sa saosećajnošću i izbegavanjem konflikta) i manje podložni anksioznosti i depresiji, makar od puberteta nadalje. Dečaci se više interesuju za stvari, a devojčice za ljude. Neverovatno, ali te razlike, koje su pod snažnim uticajem bioloških faktora, najizraženije su u skandinavskim društvima koja su otišla najdalje u rodnoj ravnopravnosti: to je suprotno očekivanjima onih koji institiraju da je rod društveni konstrukt. Nije, i tu nema razgovora - podaci su jasni.
Dečaci su vrlo takmičarski nastrojeni i manje pokorni, naročito kao adolescenti. U tom razdoblju imaju potrebu da se odvoje od svojih porodica i budu nezavisni. Mala je razlika između toga i dovođenja autoriteta u pitanje. Škole, koje su nastale krajem 19. veka upravo da bi nametnule poslušnost, ne dozvoljavaju provokativno i smelo ponašanje, bez obzira na to da li je ono pokazatelj kompetencije dečaka (ili devojčica). Dečake ugrožavaju i drugi faktori. Devojčice će, recimo, igrati dečačke igre ali dečaci neće baš lako igrati igara devojčica. To je delom zbog toga što je za devojčicu poželjno da pobedi kada se takmiči sa dečakom, a ukoliko izgubi, i to je u redu. S druge strane, kada dečak pobedi devojčicu na to se ne gleda blagonaklono, a još je gore za njega ako izgubi. Zamislite da se devetogodišnji dečak i devojčica potuku. Dečak je već kompromitovan samim učešćem u takvom sukobu. Ako pobedi, jadan je. Ako izgubi - nadrljao je. Istukla ga devojčica.
Devojčice mogu da pobede u sopstvenoj hijerarhiji - tako što su dobre u onome što se ceni među devojčicama. Mogu da pobeđuju i u stvarima koje se cene među dečacima. Dečaci, s druge strane, mogu da pobeđuju samo među dečacima. Time što su dobri u "ženskim" stvarima samo mogu da izgube status, reputaciju među dečacima i privlačnost za devojčice. Dečaci koji su im drugovi, devojčicama nisu privlačni, iako su im dragi. Privlačnost osećaju prema dečacima koji imaju visok status među drugim dečacima. Ako ste muškarac, prema ženi ne možete upotrebiti jednaku silu kao prema drugom muškarcu. Dečaci ne mogu (neće) igrati takmičarske igre protiv devojčica jer ne vide kako mogu da pobede. Samim tim, ako se igra pretvori u žensku, dečaci je napuštaju. Hoće li univerziteti - pre svega društvene nauke - postati ženska igra? Da li je to ono što želimo?
Situacija na univerzitetima (i generalno u obrazovanju) je mnogo ozbiljnija nego što statistike pokazuju. Izuzmete li tehničke smerove (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika), odnos muških i ženskih studenata je veoma nesrazmeran. Skoro 80% studenata u oblasti zdravstva, prava, psihologije i obrazovanja, što čini četvrtinu svih diploma, su žene. Budući da udeo žena i dalje raste, na većini univerzitetskih smerova jedva da će biti muškaraca za petnaest godina. To nije dobra vest za muškarce, već katastrofalna. Ali takođe, to nije dobra vest ni za žene.
Visoko obrazovane žene u društvu u kome visokim obrazovanjem dominiraju žene sve teže uspevaju da ostvare čak i površnu ljubavnu vezu. Umesto toga, moraju da se zadovolje neobaveznim seksualnim odnosima. Možda je to napredak po pitanju seksualnih sloboda, ali nije dobar za žene. Za njih je stabilna veza puna ljubavi visoko poželjna, kao i za muškarce. Za žene čak i više. Istraživanje u periodu od 1997. do 2012. je pokazalo da je procenat žena za koje je uspešan brak jedna od najvažnijih stvari porastao sa 28% na 37% (rast od 30%). Broj muškaraca koji su izjavili isto, smanjio se u istom razdoblju za 15%. Broj udatih/oženjenih osoba nastavio je da opada, i dok je šezdesetih godina 20. veka tri četvrtine starijih od 18 godina bilo u braku, sada ih polovina nije. Među osobama između 30 i 59 godina koje nisu nikad bili u braku, muškaraca koji uopšte ne žele brak tri puta je više nego žena koje ne žele da se udaju.
Sve veća nestašica fakultetski obrazovanih muškaraca predstavlja problem za sve više fakultetski obrazovanih žena koje žele da se udaju ili budu u vezi. Najpre, zato što žene u celom svetu nastoje da se udaju za muškarce koji zarađuju isto ili više nego one. Za muškarce ovo ne važi, njima sasvim odgovaraju i žene nižeg obrazovnog i ekonomskog statusa, po mogućstvu malo mlađe od njih. Zbog toga uspešne žene ne mogu da nađu muškarce koji su jednako uspešni i brak postaje luksuz bogatih.
Zašto žene žele zaposlenog partnera, po mogućstvu višeg statusa? U velikoj meri zbog toga što postaju ranjivije kada dobiju decu. Potreban im je neko sposoban da ih izdržava ako to bude nužno i to je savršeno racionalno. Zašto bi žena koju očekuje briga o deci želela da brine i o mužu povrh svega? Zbog toga je nezaposleni muškarac nepoželjan a samohrano roditeljstvo ne tako privlačna opcija. Deca koja rastu bez očeva imaju četiri puta veću šansu da budu siromašna, što važi i za njihove majke. Pod većim su rizikom od alkohola i droge. Deca koja žive sa venčanim biološkim roditeljima manje su anksiozna, depresivna i sklona delikvenciji nego deca koja žive sa jednim roditeljem ili maćehom/očuhom. Deca iz samohranih porodica dva puta su sklonija samoubistvu.
Odlomak iz knjige "12 pravila za život"
sott
