Stvarnost eurokrize je da grčki siromasi plaćaju njemačkim bogatašima, piše Jakob Augstein. U kiparskoj krizi Nemačka je pokazala svoju moć, ali na pogrešan način. Kipar je došao na ideju da njegove male štediše treba da snose odgovornost za bankrot banaka, a Nemačka se složila sa tim, jer je to u skladu sa njenim insistiranjem na principima krivice i iskupljenja.
Čitava Evropa, a i ostatak sveta su na oprezu. Osiguranje depozita ovde, Merkelina obećanja tamo, a u slučaju nedoumice ceh plaćaju građani. Plan je povučen. Sada se najviše govori o bogatim Rusima. Ali šteta je učinjena, a poverenje poljuljano. Koliko vrede kancelarkine reči? Slučaj Kipra je ponovo pokazao da se u Evropi ne možemo osloniti na Nemačku.
Evrogrupa se srećom odlučila na pravi korak: male štediše su sigurne, jedna banka će bankrotirati, druga će biti umanjena. Međutim, predstava od prošle nedelje idealno se uklapa u trenutnu sliku Evrope: neodgovorni bankari prokockali su novac bogatih perača novca, a političari su pomogli da se spase što se spasti može, i to na teret ljudi koji nemaju ni sredstava ni uticaja da se od toga odbrane. A sve se odigrava u periodu nemačke dominacije Evropom.
To je važan signal. Za to vreme, kancelarka i Nemci nastavljaju da se bave samima sobom. Istorijska iskustva su stavljena ad acta i služe nam jedino za večeri pred televizorom, kada ušuškani ispod ćebeta gledamo primere moralnih posrnuća "naših očeva i majki". Ali to više nema nikakve veze sa našim životom. Kao nekada, Nemci su dopustili da budu uvučeni u sukobe sa susedima. Bez obzira na cenu i sa ciljem od koga vas podilazi jeza - nemačka politička dominacija nad Evropom.
Merkelino shvatanje evropskih integracija izgleda ovako: Evropa mora da se povinuje nemačkim zahtevima.
Na vrhuncu kiparske krize razotkrila se istina o nemačkoj politici: ona je prožeta tvrdoglavošću koja se naziva poštovanjem principa, a u stvari je dogma i šefovanje. Merkel je u evropskoj politici raskinula sa svim zapadnonemačkim tradicijama, na isti način kao i sa tradicijom sopstvene partije. Kancelarkin savetnik za Evropu, Nikolaus Meyer-Landrut, u leto 2011. napravio je izveštaj o tome da sve za šta je Brisel nadležan funkcioniše, dok je sve što spada u nadležnost država u rasulu i da bi bilo logično da Brisel dobije više nadležnosti. Novinar Stefan Kornelius opisao je nedavno ovaj ključni trenutak za Merkelin evropski kurs.
Pod njenim vođstvom nacionalnim državama je udahnut novi život. Bivši kancelar Helmut Schmidt upozorava: "Nemački ustavni sud, centralna banka i Angela Merkel ponašaju se, na očaj naših suseda, kao da su centar Evrope. Deo nemačkog javnog mnjenja zaražen je "nacional-egoističnim stavovima"." Schmidt, koji je doživeo rat, ne koristi olako ove reči - nacional-egoistični.
"Kiparski idioti" - tako je nedavno Nikolaus Blome u svom tekstu u Bildu nazvao kiparske parlamentarce, zbog glasanja protiv konfiskatorskog plana evrospasilaca. Iz dečijeg bestselera Gregov dnevnik znamo da je onaj ko se okružuje idiotima i sam često takav. Ovaj evrokonflikt sve više postaje rasprava o nemačkoj dominaciji Evropom. To izgleda kao ekonomija, a u stvari je politika moći. Nemačka pokušava da baci evropske narode u okove zaduženosti. "Ako nas istorija nečemu uči, to je da je najbolji način da se štite i pravdaju na sili zasnovani odnosi tako što ćemo ih zaogrnuti jezikom krivice, i odmah će nam se učiniti da žrtva nije u pravu", piše američki etnolog i aktivista David Graeber.
Prošlost se ponavlja tako što se ponižavaju najslabiji: dužnik je sam kriv za svoje dugove.
Otvara se prostor za optužbe i samosažaljenje: "Bez nemačkih garancija ne bi bilo ni fondova za spas. A upravo nas Nemce kritikuju u zemljama u krizi i ne samo to, već nas i neskriveno mrze. Kancelarku prikazuju sa Hitlerovim brkovima, cepaju se nemačke zastave, a Nemci proglašavaju za zlo odgovorno za sve nevolje", jadikuje nedavno Hugo-Müller Vogg iz konzervativnog bloka. Na ovaj način razgovara se u kafanama, proleterskim i profesorskim, iz kojih nam upravo stiže nova desno-populistička partija Alternativa za Nemačku, puna nade u veliki uspeh na predstojećim parlamentarnim izborima.
Međutim, to je laž. Nemačka nije plaćala posledice krize, već je na njoj dobro zaradila. U to spadaju manje kamate na državne obveznice, što je do sada Nemačkoj donelo uštedu od 10 milijardi evra, kao i kamate na nemačke pozajmice državama u krizi. To je stvarnost evrokrize: atinski siromasi plaćaju nemačkim bogatašima.
Slični pokušaji u prošlosti doživeli su neuspeh. Tako će biti i sa ovim, jer Evropljani to neće dozvoliti. Nemci još uvek slave svoju kancelarku, a bilo bi bolje da se prisete reči Jean-Claude Junckera: "Ko veruje da se pitanje rata i mira u Evropi više nikada neće postaviti, mogao bi grdno da se prevari. Demoni nisu nestali, oni samo spavaju."
Izvor: H-alter
