Dok je trajala najnovija epizoda vašingtonske farse koja je zaprepastila svet, jedan kineski komentator je napisao da, ukoliko SAD ne ume da se ponaša kao odgovorna članica svetskog sistema, možda bi svet trebalo da se „deamerikanizuje“ – i izoluje se od otpadničke države koja je vladajuća vojna sila, ali gubi kredibilitet u drugim oblastima.

Neposredni uzrok vašingtonskog debakla bio je oštar desni zaokret političke klase. Nekada su Sjedinjene države bile opisivane ironično – ali ne i netačno – kao jednopartijska država: država poslovne partije sa dve frakcije: demokratskom i republikanskom.

To više nije tačno. SAD je i dalje jednopartijska država poslovne partije. Ali ona ima samo jednu frakciju: umerene republikance, koji se sada zovu novi demokrati (kako se koalicija u Kongresu predstavlja).

Još uvek postoji republikanska organizacija, ali ona je davno prestala da glumi normalnu parlamentarnu stranku. Konzervativni komentator Norman Ornstajn iz American Enterprise Institute i Tomas Man iz Brookings Institution opisuju današnje republikance kao „radikalne pobunjenike – ideološki ekstremne, koji preziru činjenice i kompromis i odbacuju legitimitet svoje političke opozicije“: radi se, dakle, o ozbiljnoj društvenoj pretnji.

Partija u korak prati najbogatije i korporativni sektor. Budući da se sa takvim programom ne osvajaju glasovi, stranka je bila prinuđena da mobiliše one segmente društva koji su ekstremni po svetskim merilima. Ludilo je nova norma među pripadnicima Tea Party pokreta i mnogim drugima izvan glavnog političkog toka.

Republikanski establišment i njegovi poslovni sponzori koriste ove ljude kao udarnu pesnicu u neoliberalnom napadu na stanovništvo – za privatizaciju, deregulaciju i ograničenje države, zadržavajući one delove države koji služe kapitalu i vlasti, kao što je vojska.

Republikanski establišment je imao određenog uspeha, ali sada se našao u situaciji da više ne može da kontroliše sopstvenu bazu, na sopstveno zaprepašćenje. Udar na američko društvo tako postaje još ozbiljniji. Na primer: žestoka reakcija protiv Zakona o zdravstvu i obustava rada vlade.

Zapažanje onog kineskog komentatora nije potpuno novo. Godine 1999, politički analitičar Semjuel P. Hantington upozorio je da za veći deo sveta SAD „postaje otpadnička velesila“ koju svet vidi kao „najveću pretnju njihovom društvu“.

Nekoliko meseci po dolasku Buša na vlast, Robert Džervis, tadašnji predsednik Američkog udruženja politikologa, upozorio je da su „u očima najvećeg broja zemalja sveta, Sjedinjene države zapravo glavna otpadnička država“. I Hantington i Džervis upozorili su da takav pravac nije mudar. Posledice za SAD bi mogle biti štetne.

U poslednjem izdanju Foreign Affairsa, glavnog žurnala establišmenta, Dejvid Kej razmatra jedan aspekt vašingtonskog odmetanja od sveta: odbacivanje multilateralnih sporazuma „kao da je to neka rekreativna igra“.

On objašnjava da se neki sporazumi odbacuju bez ustezanja, kao kada je Senat „glasao protiv Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom 2012. i Opšte zabrane nuklearnih proba (CTBT) 1999.“

Drugi se ignorišu ignorisanjem, uključujući „takva pitanja kao što su zaposleni, ekonomska i kulturna prava, ugrožene vrste, zagađenje, oružani sukobi, mirotvorne misije, nuklearno naoružanje, pravo mora i diskriminacija žena.“

Odbijanje međunarodnih obaveza „pustilo je toliko duboko korenje“, piše Kej, „da ostale zemlje više ne očekuju od Vašingtona ratifikaciju ili potpuno učešće u institucijama koje se sporazumima stvaraju. Svet ide dalje; zakoni se donose negde drugde, uz ograničeno (ako ga uopšte ima) američko učešće.“

Iako nije nova, ova praksa je zaista postala izraženija poslednjih godina, pored toga što se kod nas mirno prihvata doktrina da SAD imaju puno pravo da se ponašaju kao otpadnička država.

Uzmimo jedan tipičan primer. Pre nekoliko nedelja, američka jedinica za specijalne operacije kidnapovala je osumnjičenog Abu Anas al-Libija sa ulice libijskog glavnog grada Tripolija, odvela ga na brod na isleđivanje bez advokata i bilo kakvih prava. Američki državni sekretar Džon Keri obavestio je novinare da je taj postupak pravno utemeljen, jer je u skladu sa američkim zakonom, što nije izazvalo nikakav poseban komentar.

Principi važe samo ako su univerzalni. Reakcije bi bile malo drugačije, naravno, kada bi specijalna jedinica kubanske vojske kidnapovala svog istaknutog teroristu Luisa Posadu Karilesa u Majamiju i odvela ga na Kubu na saslušanje i suđenje u skladu sa kubanskim zakonom.

Takve postupke preduzimaju samo otpadničke države. Tačnije, jedna otpadnička država koja je dovoljno jaka da deluje nekažnjeno: u poslednjih nekoliko godina, vršeći agresiju kako joj volja, terorišući velike delove sveta bombardovanjem iz bespilotnih letelica i još mnogo toga.

I izazivajući svet na druge načine, na primer upornim održavanjem embarga protiv Kube uprkos dugogodišnjem protivljenju čitavog sveta, osim Izraela, koji je glasao zajedno sa svojim zaštitnikom kada su Ujedinjene nacije ponovo osudile ovaj embargo (188-2) u oktobru.

Šta god svet mislio, američki postupci su legitimni jer mi tako kažemo. Ovaj princip je izrekao istaknuti državnik Din Ačeson 1962. godine, poručivši Američkom udruženju međunarodnih pravnika da nikakav pravni problem ne može nastati kada Sjedinjene države reaguju na osporavanje njihove „moći, položaja i ugleda“.

Kuba je počinila takav zločin uspešno se braneći od vojne invazije SAD, a potom se usudivši da preživi napad koji je trebalo da sruči „sve zemaljske strahote“ na Kubu, po rečima Kenedijevog savetnika i istoričara Artura Šlezingera.

Kada su Sjedinjene države stekle nezavisnost, nastojale su da se pridruže međunarodnoj zajednici tog vremena. Zato Deklaracija o nezavisnosti počinje iskazivanjem brige za „dužno poštovanje mišljenja ljudskog roda“.

Ključni element je bila evolucija od nesređene konfederacije do ujedinjene „sporazuma vredne države“, po rečima istoričara diplomatije Elije H. Gulda, koja je poštovala konvencije evropskog poretka. Dostižući ovaj status, nova država je takođe stekla pravo da se interno ponaša kako želi.

Tako je mogla da se ratosilja urođeničkog stanovništva i da širi ropstvo, tvorevinu toliko „ogavnu“ da nije mogla da se toleriše u Engleskoj, kako je istaknuti pravnik Vilijam Mari, Erl od Mansfilda, presudio 1772. Evolucija engleskog zakona je bila faktor koji je primorao robovlasničko društvo da pobegne van njegovog dometa.

Transformacija u sporazuma vrednu državu donela je tako višestruke prednosti: strano priznanje i slobodu da se u zemlji ponašate bez stranog uplitanja. Hegemonska snaga pruža mogućnost preobražaja u otpadničku državu, koja slobodno prkosi međunarodnom pravo i normama, stvarajući sve veći otpor u svetu i doprinoseći sopstvenoj propasti od povreda koje sama sebi zadaje.





Izvor: 6yka