Hrišćanstvo, islam, judaizam, budizam, hinduizam… U okrviru njih – katolici, pravoslavci, protestanti različitih denominacija, adventisti, šiti, suniti, džainiti… Religioznost dolazi u više boja.
Onima koji napuste religiju, izgube veru ili promene ubeđenje, pronalaženje nove odgovarajuće etikete ume da bude važna, a nimalo jednostavna stvar. Da bi bila adekvatna, ona mora dobro da se uklapa u lični pogled na svet i da precizno komunicira poruku koju njen nosilac šalje svetu. Osim toga, reči imaju definicije, istorije, konotacije. Kako će drugi odgovoriti na nečije samoodređenje, u velikoj meri zavisi od pomenutih faktora.
Čak i oni koji nikada nisu verovatli mogu imati neodumica o tome da li su ateisti, agnostici ili nešto treće. Nereligioznost, tj. neverovanje u boga, takođe, ima svoje boje i nijanse.
1. Ateista
Termin ateista, u svom bukvalnom značenju, odnosi se na čoveka koji nije usvojio pojam humanoidnog boga; ne pojmi boga. Istorijski gledano, međutim, ateizam nosi jedno od dva značenja: pozitivni ateizam – tvrdnja da ne postoji nadljudsko, božansko biće; negativni ateizam – nepostojanje vere u takvo biće.
Moguće je, na primer, biti pozitivni ateista u pogledu hrišćanskog boga, a istovremeno biti negativni ateista, pa čak i samo neko ko nije siguran, u pogledu “više sile” bilo koje vrste.
2. Anti-teista
Kada neko za sebe kaže da je anti-teista, on zapravo tvrdi: “Smatram da je religija štetna.” Ova etiketa podrazumeva i barem minimum aktivizma, koji ide korak dalje od zagovaranja i borbe za podvojenost crkve i države i insistiranja na školskim programima nezagađenim kreacionističkim idejama.
Anti-teizam, isto tako, pobija legitimnost vere u oblasti morala i spoznaje sveta. Često ćete anti-teistu čuti kako govori o nedelima počinjenim u ime višeg, božanskog cilja: inkvizicija, kamenovanje, progon homoseksualaca, genitalno sakaćenje, maltretiranje dece radi “upodobljavanja”. Mada se deklarišu kao ateisti, zagovornicima Novog ateizma, poput Kristofera Hičensa ili Ričarda Dokinsa, možda bi bolje pristajala etiketa “anti-teista”.
3. Agnostik
Mada su prirodni saveznici, ateisti o agnosticima često govore kao o “ateistima koji nemaju petlje da se tako deklarišu”. Doduše, iza etikete agnostik, često stoji osoba koja izbegava “prokaženi” termin ateista, u nastojanju da se porodica, prijatelji ili kolege ne nađu uvređenima ili ne osete ugroženima. Suštinski, međutim, agnosticizam predstavlja čitav niz intelektualnih pozicija koje ga čine samostalnim u odnosu na ateizam.
Strogi agnosticizam je tvrdnja da je postojanje boga zauvek i svima nesaznatljivo. Meki agnosticizam može da znači: “ja ne znam da li bog postoji“, odnosno “mi, ljudska vrsta, sada i ovde, ne znamo da li bog postoji, ali nije nemoguće da to spoznamo u budućnosti”. Isto tako, agnosticizam može da predstavlja i epistemološku poziciju poznatu kao skepticizam (koji je sledeći na listi). Tomas Haksli je dobra ilustracija za ovu varijantu agnosticizma: “Agnosticizam nije kredo, već metod koji podrazumeva rigoroznu primenu jednog principa… Zaključke za koje nema dokaza ili koji ni principijelno nisu dokazivi, ne predstavljaj i ne prihvataj kao čiinjenice.”
4. Skeptik
Tradicionalno, skeptik je neko ko sumnja u preovlađujuću religijsku dogmu. Za razliku od agnosticizma koji se fokusira na boga, skepticizam je, međutim, znatno šira intelektualna pozicija i može se smatrati opštim pristupom životu. Skeptik, u osnovi, kritikuje čovekovu sklonost da u nešto poveruje bez valjanih dokaza. Deklarisani ateista, australijski komičar Tim Minchen, živi od ismevanja religije sa pozicije skeptika. To mu omogućuje da jednako britko i duhovito, kao što to radi u poemi “Storm“, udari na homeopatiju i hipike.
5. Slobodni mislilac
Termin slobodni mislilac pojavljuje se krajem 17. veka u Engleskoj. Tako su se deklarisali oni koji su odbacivali crkvu i verovanje u bukvalno značenje biblije. Reč je o intelektualnoj poziciji koja zagovara mišljenje zasnovano na logici i dokazima, a ne na autoritetu i tradiciji. U svoje vreme, ova etiketa važila je za filozofe poput Džona Loka i Voltera, a magazin The Freethinker kontinuirano izlazi u Britaniji još od 1881.
S obzirom da nije opterećen negativnim konotacijama koje u široj javnosti nosi termin ateista, etiketa slobodnomisleći u poslednje vreme dobija na popularnosti. Sa stanovišta recepcije kod publike, on i jeste dobar izbor, budući da, za razliku od ateista, ne počiva na negativnom određenju u odnosu na religiju. Primarno je definisan kroz pozitivan i proaktivan odnos prema činjenicama i dokazima.
6. Humanista
Termini ateista i anti-teista fokusiraju se na neverovanje u boga. Izrazi agnostik, skeptik i slobodni mislilac fokusiraju se na saznanje i način saznavanja sveta. Za razliku od njih, termin humanista u fokus stavlja etičke vrednosti.
Humanizam promoviše blagostanje u najširem smislu te reči, a kroz pojmove saosećanja, solidarnosti, jednakosti, stvaranja uslova za čovekovu samoaktuelizaciju i razvoj, kooperaciju među ljudima. Reč je o vrednostima koje mire potrebu za individualnim razvojem sa životom u zajednici s drugima. Pošto se radi o vrednostima kojima, barem deklarativno, teži i većina monoteističkih religija, humanista nastoji da naglasi da izvor njegovih etičkih ideala nisu sveti spisi, već upravo fokusiranost na čoveka od krvi i mesa.
Kao što se može videti iz dva ključna humanistička manifesta (“Humanist Manifesto I” iz 1993, “Humanist manifesto II” iz 1973. godine) humanisti se ne libe da barataju pojmovima karakterističnim za religijske pokrete: radost življenja, proviđenje, spiritualnost, unutrašnji mir… Tzv. Novi humanizam, štaviše, podrazumeva i nastojanje da se duhovnost i ritual “otmu” religiji i smeste u sekularni kontekst, jer, kažu novi humanisti, doprinose kvalitetu ljudske egzistencije. Otuda sintagma sekularne kongregacije.
7. Panteista
Dok humanista od religije “krade”, a potom preoblikuje etiku i zajedništvo, panteizam se usredsređuje na samo srce duhovnosti – skromnost, čudo i transcendenciju. Panteisti čoveka posmatraju kao deo prirode i u simbiozi s kosmosom koji kroz nas, ljude, postaje svestan. Često citiraju Karla Sagana kao svoju inspiraciju i, po svemu sudeći, nisu tako malobrojna grupa; video seriju Symphony of Science, koja kombinuje upečatljive snimke prirode sa atonalnom muzikom i glasovima vodećih naučnika, pogledalo je više od 30 miliona ljudi.
Spisak se ovim ne iscrpljuje. Čovek može biti i deista koji ne veruje u čuda, otkrovenja, svete tekstove, ali veruje da je svet proizvod dizajnera do kojeg se može stići razumom. Nekome bi možda najbolje pristajao naturalizam – filozofska pozicija da su prirodni zakoni jedini zakoni koji upravljaju univerzumom i da nema ni potrebe ni mesta za supernaturalne postulate. Neko se, pak, može zadovoljiti time da je sekularista – smatra da se moralni standardi i norme imaju meriti po tome da li čine dobro ili loše ljudima, u ovom svetu, te da religija ne bi smela imati upliva na kreiranje politika koje podrazumevaju i moralne standarde.
Interesantno, ateističke etikete ne mogu u potpunosti da izbegnu podeljenost krakterističnu za podele koje postoje među pripadnicima različitih konfesionalnosti. Debate između klasičnih i novih ateista umeju da budu užarene do mere da je nekome ko to posmatra sa strane neshvatljivo da ne prepoznaju u kojoj su meri slični jedni drugima. Ne mali broj onih koji smatraju da to šteti sekularnom pogledu na svet, pozivaju u poslednje vreme na neku vrstu sekularnog ekumenizma.
