Tri tenora: Striborova autobiografija o drugima (Prvi dio)

 

Lale Taraleja


 

Vidiš drugar, preseljalo nas ni sam ne znam kolko puta. Moja Petkana, meni se mi čini, obolela na maniju na gonjenje, od silno selenje. Mi smo ti Ciganji samo za zajebanciju. Svaki, bre, diže patku na sirotinju. Ćeralo nas iz Babini Guzovi kod Zaplanje u Suvi Dol kot Smederevo. Iz Niš u Bejograd... A Mida Mokranjac, znaš čoveka, onaj što mu operisali kataraktu i stavili sočiva sedamnaest, e taj Mida, kaže da smo mi najstariji evropski narod poreklom iz Indiju. Etiga. Da se mene pitalo, nismo odatle iz Indiju ni trebali dolaziti u Srbiju. Kad si, bre, malo bolje pogledaš, nema si veći govna od nas Srbi. Mlogo se karamo među sebe. Da ti pričam po red. Jedno jutro srpkam si ja kave sa zakonitu ženu Petkanu. Petkana besna na sabajle, samo me skrozira sa pogled. A na dvor kiša rasipuje... Kad, ete ga Mida. Da me jebava uz kave. Naliči da ga upravo pustilo sa intenzivnu negu. Mokar ko kuče. Smrznut ko cvekla. Obučen ko razmešten krevet. Petkana ga meri na način mačor mačora u vreme parenje. Zaškrguta na mene: “Ako ga pustiš u kuću, potrovat ću vas sa meze.” Mida pijan. Kamila bi mu pozavidela. Bazdi na domaću mučenicu. Seda na sećiju. Zgurio se. Isto prase pečeno u pleh. Petkana ga fiksira, ko da je već sve po kući poklo. Zgrabi kofu sa vodu i pljusnu Midu ko lubenicu, da ga osveži. On smrdi na pokisli šarplaninac i daje mi na mene znak da mu dam rasol. Navali na rasol gore no žedan vo na pojilo, a ja ga vikam dosta bre, će da crkneš. Jer znajem da i od rasol i od mleko surutka mož’ da se crkne. Kad prekaraš na pijenje. Petkana ga zajebava na bezbednu daljinu: “Samo ti lokaj đanariku sa Tomu Murđu.” Pogledam si na moju rusku “Munju”. Sedam časova. Još malo pa stiže oni što prodava bureci... Mida si sedi na dupe. Glava mu liči na tegla od filadendron. Kosa mu se ulepela, pa mu samo uši strše, ko kad na “Moskvić” otvoriš oba vrata. Prvo što zbori beše: “Daču gi nema iz Moskvu.” A Daču kad samo spomeneš na Petkanu, ona zasikće ko zmija piton što ju dovodu na vašar u Bubanj Potok za Preobraženje. Ma, šta jes, jes. Dača jes govno, ali ima i nešto od čovek u njega. Radio je u Zaplanje u fabriku držalje za motičice i sekirčići, sa mene i Danče Ćumurdžija. Išli mi iz selo Babina Guzica autobusom na poso. Natrpamo se u autobus. Stoka, stoka. Svi se guradu da si sednu do prozor. Prle šofer namerno nagari, stra da te uvati. Plombe, bre, ispadaju. Ja kobajagi spim, da ne gledam kako će svi izginemo... U fabriku Dača se upoznava sa ženu Anđu i onda se razboli. Jedva ga lekari spasili od smrta. Svi govoru da obolio na sidu. A moja Petkana, blesava, mislila da se sidu dobiva ot svastiku. Jer, Dača živeo javno i sa ženu Anđu i sa svastiku Gordanu. A decu pošteno priznava i na ženu i na svastiku. Šmeker bio Dača. Anđa bila, ne žena, nego regal, bre, cepelin. Kad skine aljinu misliš neko zaboravio cirkuski šator. Ne može da prođe kroz dvokrilna vrata, a da se ne očeše. Šta da ti zborim, kada je pop vidi u petak, odma si ide na ispoved, ko da se omrsio. A Gordana. Senka. Goli kos’ i koža. Kad sedne u fotelji, u dnevni boravak, sa ono šiljato dupe podere mebl... Al’ jebiga, Dača čim je zapazi ubrzano diha. Više voleo karabuđi portabl ženske... Posle se ispostavilo, da su na Daču lekari onomad zamenili krv sa nekog Turčina dupedavca, za kojeg sumnjali da ima sidu. Dača se prekino ot sekiraciju. Baja protiv vampiri i karakonđuli. U crkvu više ne ulazi sa ruke na dupe, nego se krsti duboko do muda. Još od dečije igralište kot stočnu pijacu. Čita Jevanđelje i propoveda, da posle potop dolazi propas od živu vatru. Slavu svetog Trifuna Zarezoje beleži sedam dana... Časna reč. Na grob mi se poseri, ako lažem. Ugaso čovek načisto. I onda mu jedan dan lekari rekli da je zdrav. Iskino se ot smejanje. Bijo presto jesti, sada večeruje po šest sarme veličina dečija glava, napravljene u plastične vangle. Popije osam pive. Čokanče nateza po vas dan. U kafanu se uzveri od jedenje i pijenje. Jede čaše i tanjiri, razbiva flaše o glavu i sa zubi otvara pivo za celu birtiju. Feferoni gi guta ko trešnje. Podrigava i prdi naglas sa ponosni izraz na lice, biva jedino žensko u kavanče, pevaljku Micu, poziva na parenje. Znaješ, bre, pevaljku Micu. Onu sa labrte ko prepumpane gume ot bicikl. Jes, jes, jedan karmin, jedno mazanje. Vidiš da znaješ. Nateruje nju Dača da se kači na astal, udara daire i dreči ko da je magare cepa: “Niška Banja topla voda, za Ciganji živa zgoda”. Drži je na stol dok ga patka oče. A mi zajedno sa njega padamo na patos. Jedemo srču ot staklo, a neki Švabe, koji se tu zatekli, sa kamere snimaju najstariji evropski narod poreklom iz Indiju. Jebem ti lebarnik. Majku mu kuj laga… Onda si na Midu protera rasol i otide si u nužnik. Srao više ot pol časa. Vrta se iz nužnik i nikog ne poznava. Kaže: “Pratu me, oć’ da uapsu”. I otide si. Na sred avlija si stane i piša sa levu ruku, a sa desnu pridržava jaja. Gelipter. Šta li je radio pol časa u kloset, ciganjsku mu majku jebem. Deca glede. Petkana prestala da uvija tegle u ćebići, da joj ne cikne ajvar, i sikće: “Dajder mi to satarče, će ga usitnim ko šargarepu. Lično će ga obesim. Begaj si stoko na dom kod Snežanu karkonđušu, pa si tamo zapišavaj sokaci. Nije ti, bre, ovo haustor preko puta stočna pijaca”. Posle toga pokušala ona i sa mene tvrdu zajebanciju, a ja samo zapretim: “Nemoj sa mene da se kurcaš, Petkana.” I otidem si ot kuću. Reko, mlogo je, bre, nekulturna ova čerga na Bežanijsku Kosu. Odlučim. Preseljavamo u Zagreb, na Kozari Bok, kot kum Danče Ćumurđija što pravi gavrilovićeve salame ot ciganjski kučići i fata ribe sa šerpe u ciglarske rupe. Kosara mu, pa, znaje trista trave i to sa latinski nazivi, a za tablicu na množenje nikad čula. Krećemo sutra sa prvi petlovi. Tamo će promenim papiri u opštinu i počnem nov život. Jedino me jebe što mi u ličnu piše da sam rođen u Babinu Guzicu kot Zaplanje. I što govoru da u Zagreb nateruju asfalt po ciganjski sokaci... I da znaješ, tu sam se mlogo zajebao. Papiri sam plateo. Ime promenio ot Lale Taraleja u Anto Đugum. Kućerak sredeo. Sve. Televizor ekran 72 santimetra bio toliki da smo decu izlegali na dvor i programi gledali kroz dva vrata. Da oči ne kvarimo. Kasetofon aiva, struja, česma na dvor, auto Lada bez registraciju, toster, gedore, ekspres lonac... Auto nam odneli na dan kad su kupili krupno smeće. Al’ sve ostalo lepo. Samo Petkana kuka li kuka: “Ne mož’ to ovako dugo. Predobro je.” I pazi sad. Jedan noć kuca neko na prozorče. Moj krevet do to prozorče. Pogledam. Kum Danče Ćumurdžija. Izbečio oči ko šefle za supa. Vika: “Begajte, ciganjske kuće gore na Kozari bok.” Petkana zanemela ko’ da je umrela. “Kako, bre, kuće?” “Bacivaju zapalite flaše kroz penđeri, besni što su Srbi na nji pucali u Slavoniju”, dreči se Danče ko kormilar na osmerac...

Sutradan ja sa Petkanu i sve decom forsiram granicu kroz kukuruzi kot Breganu. Jebeš ga. Evo već osam godine živimo u motel za izbeglice u Sasvangent u Holandiju. Ovi Holandezeri, bre, mlogo glup narod. Ulazim im ja sa decu, a deca već odrasla, u trajvan u Amsterdam i kazujem: “Bosnije, bosnije fluftelinge”. I dok on drpa po džepovi, traži sitno - ja i deca za buđelar. Eve ti, kad ti je žao na izbeglice da pomogneš ko čovek. I begaj. Mene da me uvatu? Nema šansa. A i ako uvatu će da pustu. E, zaboravi da ti zborim za onaj Prle šofer, što nas iz Babinu Guzicu vozio sa autobus u fabrici u Zaplanje. Fabrika propala i osto bez poso pa si otide u Bejograd i sa Dačinu debelu Anđu prodava rumunjski gaće, kineski časovnici na baterije i tigrova mas za kad ti sevaju krsta. Raspičkala ih na radno mesto američka raketla gore na Bežanijsku Kosu. Gađalo trafo stanicu, a sjebalo Ciganji. Jebem te živote...

Ajd žurim, čeka me Petkana na pijacu Vaterlo. A ti se čuvaj ot ovi naši. Svi, bre, gola stoka. Iz belu kavu mleko da ti ukradu. Pazi si na sebe se!