SAD više nisu poštovane kao nekad. Mnoge države pokazuju da dobro razumeju ovu promenu i ponašaju se u skladu sa tim
Majk Pompeo je američki državni sekretar i, sudeći prema izveštajima medija, osoba od posebnog poverenja predsednika Trampa, jedan od ključnih ljudi i član najužeg kruga moćnika u Beloj kući. Na Američkom univerzitetu u Kairu on je održao predavanje pod upečatljivim naslovom: Snaga dobra. Kako je Amerika ponovo oživela Bliski istok.
Ovako nešto ne dešava se često: visoki funkcioner američke administracije, jedan iz najužeg kruga izabranih, izlaže same osnove nove (u iskušenju smo da kažemo "najnovije") američke strategije za Bliski istok, jednog od najvažnijih regiona sveta, njene buduće prioritete i perspektive. Možemo očekivati da su njegove reči bile dočekane s dužnom pažnjom, u pobožnoj tišini, da su potom detaljno i pažljivo analizirane, kako bi ih svi akteri krvave igre koja se već decenijama vodi na Bliskom istoku primili na znanje i u svojim kalkulacijama ubuduće oprezno uzimali u obzir.
POMPEO U KAIRU, BOLTON U JERUSALIMU
Majk Pompeo u Kairu, po gotovo jednodušnoj oceni, nije ponudio mnogo. Možda zato što "on nije vešt sa rečima". Zapravo, Pompeo je razočarao i neprijatelje i saveznike (ove poslednje pod uslovom da ih Amerika još ima). U suštini, on je Ameriku i njen angažman proglasio za "silu dobra", koja "oživljava Bliski istok", a Iran za "zlo", za zajedničkog neprijatelja čitavog Bliskog istoka, protiv koga SAD, po svoj prilici, neće koristiti oružanu silu već "diplomatiju", i protiv koga će mobilisati "na desetine svetskih država". Pitanje je samo kojih. Sirijskom narodu je obećao "mir i stabilnost", a to već zvuči kao crnohumorna dosetka.
Otprilike u isto vreme, savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost Džon Bolton pokušao je da iznudi od Trampa odluku da ne napušta Siriju, a potom se i sam zaputio na Bliski istok, gde je, kako primećuje Tom Luongo u komentaru na sajtu Ziro hedž, podneo ultimatum turskom predsedniku Erdoganu: Bolton je zatražio da Turska garantuje bezbednost Kurdima, odnosno da turske snage ne preduzimaju nikakve akcije protiv kurdskih boraca, poznatih i kao "Jedinice za zaštitu kurdskog naroda u Siriji" (YPG).
Na Boltonov ultimatum odgovorio je sam turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Boltonov zahtev je bez uvijanja odbijen: "Džon Bolton je", rekao je Erdogan, "napravio ozbiljnu grešku, kao i svi oni koji dele njegovo mišljenje. Nije moguće da pravimo kompromise po tom pitanju". Pogrešan je bio sadržaj, koliko i način na koji je poruka poslata: Bolton je svoj ultimatum uputio iz Jerusalima. Važnije od svega toga je Erdoganovo odbijanje da izaslanika uopšte udostoji razgovora. "Kada ste poslednji put čuli da jedan visoki američki dužnosnik otputuje u inostranstvo i da neki šef države odbije da se sastane sa njim," pita Luongo, "javno odbacujući njegov zahtev da bi ga poslao kući kao beznačajnog potrčka? Ja ne mogu da se setim nijednog".
To je, najzad, znak da se "nešto promenilo u američkoj spoljnoj politici. I to možda signalizira promenu nabolje". Promenu nabolje za Ameriku, ali pre svega za "ostatak sveta". Što se tiče Boltona, "uvreda nije mogla biti jasnija. Nedostatak samosvesti kod Boltona i njegovo nerazumevanje situacije bili su krajnje neprijatni." I isto toliko tragikomični.
KO BLEFIRA NA BLISKOM ISTOKU?
S druge strane, imamo pomenuti nastup Pompea u Kairu. Ni on nije briljirao, naprotiv. Pompeo je (diskretno) ismejan, njegov govor je odmah proglašen za "mrtvo slovo" i "prazne reči": "Pompeo odlazi u Kairo i drži govor u kome ponovo pokazuje zapanjujući nedostatak bilo kakvih znanja o istoriji. Pompeo je najveći deo govora radio ono u čemu je najbolji: on je sasvim pogrešno (lažno) predstavio istoriju mešanja SAD na Bliskom istoku, do te mere da je to trebalo da uradi u svojim intimnim prostorijama" - a ne na nekom javnom mestu. I jedan i drugi, i Pompeo i Bolton su "ismejani, ignorisani, ili i jedno i drugo". Ali bez obzira na pogrešan način, Pompeo je preneo poruku koju je Tramp želeo da uputi, a to je "vizija budućnosti Bliskog istoka bez američkih intervencija".
Slično Turskoj, ni političko rukovodstvo Iraka, zaključuje komentator, "više nisu naši (američki) momci". "Naš momak Abadi je tamo doživeo izborni debakl", što je "još jedna sramota za SAD". Tokom Trampove iznenadne posete "američkoj bazi u Iraku" iračko političko rukovodstvo je odbilo da se sretne s američkim predsednikom. Irak se, zapravo, sada ponaša kao i mnoge druge zemlje, i Ameriku ostavlja bez jasnih odgovora. Jedno je, međutim, sigurno: američko vojno prisustvo u Iraku vlada u Bagdadu više ne smatra neophodnim, a ni poželjnim.
Sve u svemu: Amerika pod Trampom "mnogo polaže na blef". U pokeru blefira onaj ko ima jake živce i - slabe karte. Uspešni blef nije nikakva strategija, već pre trenutak nadahnuća - uporno ponavljanje blefa, navika da se blefira, vodi pravo u poraz. Da li su ostali igrači ovog geopolitičkog pokera prozreli blefera? Činjenice dovoljno govore same za sebe: "Država za državom sada pokazuje vrata američkim `snažnim momcima` poput Pompea, Boltona... pa čak i samog Trampa, ili ih ostavlja bez pravog odgovora".
UMIRUĆA SLAVA SAD
Prošle godine Tramp je pokušao da uplaši Erdogana sankcijama i berzanskim napadom na tursku liru. Erdogan se, a to je prva i direktna posledica, nije uplašio, već se okrenuo "novom savezniku", radije prepuštajući energetsku bezbednost Turske u ruke Putina, nego prevrtljivih i nepouzdanih SAD. Sada je Tramp zapretio da će ekonomski uništiti Tursku. Ostaje da se sačeka na konkretne poteze Erdogana.
Nešto slično je učinila i Indija, izložena američkim ucenama i pretnjama zbog odluke da kupi ruske sisteme S-400: "Pozvali su nas na razgovore, a onda poslali kući bez odgovora". Mimo očekivanja, Nemačka je elegantno odbila da zaustavi izgradnju "Severnog toka 2". Katar se prvi povukao iz sukoba u Siriji, a zatim je postigao sporazum s Iranom o ulaganju u naftnom polju "Severni Pars 2". Arapske zemlje, poput Ujedinjenih Emirata, sada ponovo otvaraju ambasade u Damasku, a Siriji će, po svemu sudeći, biti ukinuta i suspenzija članstva u Arapskoj ligi. Čak je i Japan, uprkos žestokom protivljenju iz Vašingtona, u stalnom kontaktu s Rusijom, u pokušaju da se razreše stari istorijski nesporazumi. Jasan je i razlog za tihu japansku upornost: Japanu su neophodni ruski energenti, a Putin, sa svoje strane, "ima dovoljno strpljenja da sačeka kraj licemernih igara japanskog premijera Šinzo Abea".
Sve to, zaključuje komentator, nepogrešivo ukazuje samo na jedno: uprkos buci koju stvara Tramp, SAD više nisu poštovane kao nekad. Da li je u pitanju bilo poštovanje ili strah od "svetskog policajca broj jedan"? Suočene sa "rastućom moći Kine i Rusije i, s druge strane, umirućom slavom SAD, mnoge države pokazuju da dobro razumeju ovu promenu i ponašaju se u skladu sa tim". Ono što preostaje Americi u takvim okolnostima su reči - "reči pune buke i besa", kao kod Šekspira, "ali to označava kraj geopolitike kakvu smo do sada poznavali".
Da li je to, zapravo, bila prava misija Pompea i Boltona: stišati narastajuću paniku kod bliskoistočnih saveznika - Egipta, Jordana, Saudijske Arabije i Izraela - zbog najavljenog povlačenja iz Sirije i predstojećeg povlačenja iz Iraka? Što se Trampa tiče, tvrdi Luongo, on savršeno dobro razume novu situaciju, ali ga nije briga za to. "On se fokusira na stare dugove, a ne na nove obaveze". Tramp smatra da "stare obaveze" - Irak, Sirija, Avganistan, Pakistan... - "ne mogu nadoknaditi gubitke". To su ionako "nepovratni dugovi", oni koje nije moguće naplatiti; promašene "investicije" njegovih prethodnika. Trampov pravi problem nisu "opsesije duboke države" - da Amerika beskrajno produži svoje prisustvo na Bliskom istoku - nego "finansije kod kuće". Naslov komentara je dovoljno rečit: Govori koji posramljuju: Znakovi carstva na umoru.
"VELIKO POMERANjE MOĆI"
"Govor Majka Pompea u Kairu", zaključuje analitičar Alister Kruk, "nije ni važan zbog onog što je rekao o američkoj politici (a to je ništa)... Njegov govor je pokazao da je tridesetogodišnja vizija `novog svetskog poretka` mrtva. Jednostavno nema vizije - nikakve... A Džon Bolton je definitivno potvrdio propast pomenute vizije". Amerika više nema šta da ponudi, bilo prijateljima bilo neprijateljima, zbog čega se "okreće remetilačkoj taktici". U najdubljoj osnovi, pitanju je "veliko pomeranje moći" i "velika promena u samoj prirodi moći", a Amerika pokazuje kobnu nesposobnost da se ovim promenama prilagodi i nastavlja da živi u "jednopolarnom svetu". To je, međutim, bio samo trenutak, "jednopolarni trenutak" u svetskoj istoriji, koji se nije pretvorio u "američki vek".
Da li se zato SAD sada okreću Venecueli - državi koja poseduje zavidne rezerve nafte (resurs koji sve više nedostaje Americi), a koja ionako spada u "američko dvorište"? Zabranu mešanja u "američki zabran" proklamovao je još predsednik Monro godine 1823. Da ne bude zabune: Monroova doktrina, zabrana mešanja u unutrašnje stvari američkih država, u znaku gesla "Amerika Amerikancima", važila je isključivo za evropske sile, a nikako za SAD, koje su za sebe uzurpirale pravo da predstavljaju sve američke države i govore u njihovo ime. Šta će se, međutim, desiti i kakve posledice će uslediti ukoliko Amerika na Maduru i otporu naroda Venecuele slomi zube? Za sada, gledano iz pozicije Rusije ili Kine, dobra vest se sastoji u tome što se igra više ne vodi na Kavkazu, na Balkanu, u Južnokineskom moru, čak ne ni na Bliskom istoku, nego u regionu koji se tradicionalno smatra za američki posed, za njeno "privatno vlasništvo". U Latinskoj Americi.
POVUĆI SE ILI SE BORITI ZAUVEK?
Amerika će se povući, ne samo iz Sirije, nego i iz Iraka i Avganistana, i to iz veoma jednostavnog, gotovo prozaičnog razloga. O tome govori Patrik Bjukenen: "Izgleda da su nam, posle sedamnaest godina borbi u Avganistanu, ostale samo sledeće alternative: ostati tamo i boriti se zauvek, kako talibani ne bi ušli u Kabul, ili povući se i dopustiti talibanima da pregaze grad. Ko nas je uvalio u ovaj debakl?" To je krajnje porazni, "sumorni bilans američkog intervencionizma". Ratovi na periferiji su ionako izgubljeni. Poraz nije moguće preokrenuti u pobedu, osim na rečima, kao što je to Tramp učinio u svom govoru "o stanju nacije" pred američkim Kongresom ("Amerika pobeđuje svaki dan..."). Sada se radi o tome da političke elite prihvate činjenice i iz tih činjenica izvuku određene, neizbežne konsekvence. Što pre, to bolje - štete će u tom slučaju biti nešto manje. Mada ih neće biti moguće anulirati.
Onda ne treba da nas čudi ni vest koju prenosi Njujork tajms, pozivajući se na izvore u američkoj administraciji: Bela kuća će ponovo razmotriti i pitanje izlaska SAD iz NATO-a ukoliko ne bude zadovoljna dinamikom jačanja vojnih resursa ostalih njegovih članica. U izveštaju Njujork tajmsa tvrdi se da se Tramp "žalio" uskom krugu saradnika zbog neuspeha Evrope da ostvari veća izdvajanja za odbranu, opisujući takav NATO, u kome SAD snose nesrazmerne troškove, kao "iscrpljujući teret za Ameriku".
Zaista, kakav je smisao ovog vojnog saveza ako Amerika više gubi nego što dobija njegovim opstankom? Sve više, upitna je i njegova vojna moć. A ona je, naizgled paradoksalno, manja od pukog zbira vojne moći zemalja članica. Njena jedina stvarna osnova su američke oružane snage. A ni tu stvari ne stoje baš najbolje. Istini za volju, neke među članicama su same po sebi teret, i to opasan, možda i radioaktivan, pre nego saveznik dostojan uvažavanja. Može li se isti zaključak izvesti i za NATO u celini?
POTONUĆE TITANIKA
Neka sila je hegemon sve dok ima sposobnost nametanja svoje volje drugima. Ukoliko tu sposobnost izgubi, hegemonija nestaje. Sa hegemonijom obično nestaje i hegemon. Upravo to je kriterijum koji predlaže Dmitrij Orlov kao najpodobniji da bismo izmerili magnitude pada SAD od trenutka kada je Tramp došao na vlast (proces koji je započeo pod Obamom, ali je svakako ubrzan pod Trampom): "sposobnost vršenja uticaja i nametanja svoje volje".
Dmitrij Orlov (1962.) je Rus rođen u Lenjingradu i američki inženjer. Takođe i pisac koji godinama proučava "potencijalni pad i kolaps Sjedinjenih Država" u njegovim raznovrsnim (finansijskim, ekonomskim, socijalnim, političkim i kulturnim) aspektima, odnosno "permanentnu krizu" koja je već postala sastavni deo američke svakodnevice. U širem smislu, njegovo pitanje glasi: kako propadaju imperije? Neke od istorijskih analogija su nam hronološki sasvim bliske: SSSR je još 1989. bio relativno moćan entitet, da bi se potpuno slomio "tokom četiri kratke godine", od 1990 do kraja 1993, kada je razbijen u komade.
Najpre, smatra Orlov, važno je objasniti kako izgleda "konačni kolaps". "Neki polaze od pogrešne pretpostavke da kolabirano društvo ili zemlja mora izgledati kao svet Pobesnelog Maksa. To nije tako. Ukrajina je već nekoliko godina propala država, ali ona i dalje postoji na mapi. Ljudi tamo žive, rade, većina ljudi još ima struju... vlada postoji i, bar zvanično, zakon i red se održavaju. Ovakvo kolabirano društvo može da traje godinama, možda decenijama, ali je ipak u stanju potpunog kolapsa..."
Sam pad može biti dugotrajan, a moguće ga je uporediti i sa potonućem broda poput Titanika. Pri tome jedno valja imati na umu: društvo se može u potpunosti raspasti a da spolja ipak sačuva privid normalnog, ili makar privid društva koje funkcioniše. Za razliku od Titanika, većina srušenih režima nije sasvim potonula. Odnosno, polovina broda je potonula, a ostatak se još nekako održava nad površinom, možda i sa orkestrom koji nastavlja da svira valcere.
"A u najskupljim kabinama, u gornjem delu palube, elite za to vreme mogu da održavaju prilično luksuzan životni stil. Ipak, za većinu putnika takav kolaps dovodi do siromaštva, nesigurnosti, političke nestabilnosti i gubitka blagostanja." Napola potonuli brod ipak više nije brod, pošto nema sposobnost samostalnog kretanja, nego je samo olupina koja će još neko vreme besciljno plutati površinom.
MAGA JE DOŽIVELA PORAZ
U članku pod naslovom Godina u kojoj je planeta poludela, Orlov iznosi veoma konkretna i detaljna zapažanja: "Sada već sa velikom sigurnošću Trampov plan `Make America Great Again` (MAGA) možemo proglasiti neuspehom. Ispod ružičaste statistike američkog ekonomskog rasta krije se strašna činjenica da je to rezultat poreskih olakšica koje su privukle transnacionalne korporacije da svoj profit vrate u zemlju. Iako im to nije pomoglo (s obzirom na stanje njihovih akcija), to je bila katastrofa za američku vladu, kao i za ekonomski sistem u celini. Poreski prihodi su se smanjili. Budžetski deficit za 2018. godinu prelazi 779 milijardi dolara."
Carinski ratovi koje je pokrenuo Tramp istovremeno su doveli do porasta trgovinskog deficita za 17 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Planovi za repatrijaciju industrijske proizvodnje iz zemalja sa niskim troškovima se ne ostvaruju jer Amerika ne poseduje nijedan od tri ključna elementa kojim raspolažu zemlje poput Kine, a to su jeftina energija, jeftina radna snaga i niske cene poslovanja. Posledica ovih neuspeha je rast državnog duga izvan svih razumnih granica. Taj dug će nastaviti da raste.
To su tendencije koje ne može promeniti niko u SAD, nijedna vlada ni administracija, pa otuda nije ni važno ko je predsednik (ukoliko je ikad i bilo). Zapravo, Trampovi potezi su proizveli jedan nesumnjivi efekat: pokrenuli su stvari brže nego što bi se inače odvijale, pošto su svima pokazale da su SAD sebične, nemoćne, autodestruktivne i generalno nepouzdane kao partner. Konačno, administracija SAD je širom sveta, po svoj prilici nenamerno (dakle, nepromišljeno) ubrzala dedolarizaciju, koristeći svoju kontrolu nad transakcijama zasnovanim na dolaru, što je prisililo druge zemlje da potraže alternative i pređu na "upotrebu lokalnih valuta, valutnih svopova i robnih tržišta podržanih zlatom": "Sada sve veći broj zemalja prepoznaje kidanje okova američkog dolara kao svoj strateški cilj. Rusija i Kina koriste rublju i juan za širenje trgovine; Iran prodaje naftu Indiji za rupije; Saudijska Arabija je počela da prihvata juan za svoju naftu".
POVLAČENjE JE NEMINOVNO
Šta je najvažniji zaključak ovih analiza? SAD gube, ili su već izgubile sve karakteristike planetarnog hegemona, status koji su uživale približno četvrt veka. Ono što važi za Evropsku uniju, koja je "postala nesposobna da projektuje svoju moć ili da zadovolji bilo kakve globalne geopolitičke ambicije", uskoro će važiti i za Vašington: Amerika će ili "otići dobrovoljno (zbog nedostatka sredstava), ili će biti proterana iz velikog dela sveta".
Ono što sada neminovno predstoji je američko povlačenje na svim frontovima. "Odlazak iz Sirije je neizbežan", bez obzira da li će Tramp ovog puta uspeti da se odupre pritisku ratnih huškača iz obe stranke ili ne. Ukoliko ne uspe, posledice će biti još pogubnije i teže. "Sada, kad je Sirija naoružana najsavremenijim ruskim naoružanjem za vazdušnu odbranu, SAD više ne održavaju superiornost u vazduhu, a bez superiornosti u vazduhu američka vojska nije u stanju da uradi ništa".
Potom predstoji i napuštanje Avganistana, kada će Kabul prestati da bude "centar korupcije, gde stranci kradu humanitarnu pomoć i druge resurse". Američke trupe će biti povučene i iz Iraka, gde je parlament glasao za njihovo proterivanje. Do ovog trenutka, za američku avanturu na Bliskom istoku potrošeno je nezamislivih 4.704.439.588.308 dolara, ali ova cifra, sasvim sigurno, nije konačna a ni potpuna.
TOČKOVI KOJI SE NE OKREĆU
Rusija će, procenjuje Orlov, na kraju učvrstiti svoju poziciju kao "krajnji arbitar međunarodnih bezbednosnih aranžmana, zahvaljujući svojim neuporedivim vojnim sposobnostima i veštini koju je pokazala u uvođenju mira" (a delom i zahvaljujući "strategiji" SAD). Avganistan će ući u sferu Šangajske organizacije za saradnju, a o sudbini Sirije će odlučivati Rusija, Iran i Turska. Najveći gubitnici će postati američki regionalni saveznici - Izrael i Saudijska Arabija, a istinski pobednici stanovnici bliskoistočnog regiona, koji će ubuduće biti pošteđeni američkog terora: posredničkih ratova, bombardovanja i ubijanja dronovima.
To je logika budućih događaja, ostalo su tehnikalije. Američka politička javnost se uopšte ne bavi ovim, po svoj prilici suštinskim problemima. Ona se zabavlja pitanjima od sasvim sporednog značaja: ratom koje između sebe vode dve u svemu identične ratnohuškačke stranke i istragom "Velikog inkvizitora Milera". Možda zato što se, od "dima i zaglušujuće buke, ne primećuje da se točkovi više ne okreću"?
Režim kojim vlada gerontokratija proizvodi samo nekompetentne lidere, koji se bave isključivo unutrašnjim intrigama, a za sopstvene promašaje i neuspehe okrivljuju "spoljašnjeg neprijatelja". Političke elite žive u nekoj vrsti paralelne stvarnosti, bez mnogo dodira sa realnim problemima, ne primećujući da upravo ta unutrašnja borba SAD čini slabijim nego što doista jesu. "Učiniti Ameriku ponovo velikom" u takvim okolnostima je samo daleki, i sve dalji san. Da bi došlo do istinskog oporavka, mora doći do "promene režima", a ne do promena u presedničkoj administraciji. A na to se svela nesuđena Trampova revolucija. Trampizam je zato već unapred bio osuđen na poraz.
© Omar Sobhani / Reuters
Majk Pompeo je američki državni sekretar i, sudeći prema izveštajima medija, osoba od posebnog poverenja predsednika Trampa, jedan od ključnih ljudi i član najužeg kruga moćnika u Beloj kući. Na Američkom univerzitetu u Kairu on je održao predavanje pod upečatljivim naslovom: Snaga dobra. Kako je Amerika ponovo oživela Bliski istok.
Ovako nešto ne dešava se često: visoki funkcioner američke administracije, jedan iz najužeg kruga izabranih, izlaže same osnove nove (u iskušenju smo da kažemo "najnovije") američke strategije za Bliski istok, jednog od najvažnijih regiona sveta, njene buduće prioritete i perspektive. Možemo očekivati da su njegove reči bile dočekane s dužnom pažnjom, u pobožnoj tišini, da su potom detaljno i pažljivo analizirane, kako bi ih svi akteri krvave igre koja se već decenijama vodi na Bliskom istoku primili na znanje i u svojim kalkulacijama ubuduće oprezno uzimali u obzir.
POMPEO U KAIRU, BOLTON U JERUSALIMU
Majk Pompeo u Kairu, po gotovo jednodušnoj oceni, nije ponudio mnogo. Možda zato što "on nije vešt sa rečima". Zapravo, Pompeo je razočarao i neprijatelje i saveznike (ove poslednje pod uslovom da ih Amerika još ima). U suštini, on je Ameriku i njen angažman proglasio za "silu dobra", koja "oživljava Bliski istok", a Iran za "zlo", za zajedničkog neprijatelja čitavog Bliskog istoka, protiv koga SAD, po svoj prilici, neće koristiti oružanu silu već "diplomatiju", i protiv koga će mobilisati "na desetine svetskih država". Pitanje je samo kojih. Sirijskom narodu je obećao "mir i stabilnost", a to već zvuči kao crnohumorna dosetka.
Otprilike u isto vreme, savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost Džon Bolton pokušao je da iznudi od Trampa odluku da ne napušta Siriju, a potom se i sam zaputio na Bliski istok, gde je, kako primećuje Tom Luongo u komentaru na sajtu Ziro hedž, podneo ultimatum turskom predsedniku Erdoganu: Bolton je zatražio da Turska garantuje bezbednost Kurdima, odnosno da turske snage ne preduzimaju nikakve akcije protiv kurdskih boraca, poznatih i kao "Jedinice za zaštitu kurdskog naroda u Siriji" (YPG).
Na Boltonov ultimatum odgovorio je sam turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Boltonov zahtev je bez uvijanja odbijen: "Džon Bolton je", rekao je Erdogan, "napravio ozbiljnu grešku, kao i svi oni koji dele njegovo mišljenje. Nije moguće da pravimo kompromise po tom pitanju". Pogrešan je bio sadržaj, koliko i način na koji je poruka poslata: Bolton je svoj ultimatum uputio iz Jerusalima. Važnije od svega toga je Erdoganovo odbijanje da izaslanika uopšte udostoji razgovora. "Kada ste poslednji put čuli da jedan visoki američki dužnosnik otputuje u inostranstvo i da neki šef države odbije da se sastane sa njim," pita Luongo, "javno odbacujući njegov zahtev da bi ga poslao kući kao beznačajnog potrčka? Ja ne mogu da se setim nijednog".
To je, najzad, znak da se "nešto promenilo u američkoj spoljnoj politici. I to možda signalizira promenu nabolje". Promenu nabolje za Ameriku, ali pre svega za "ostatak sveta". Što se tiče Boltona, "uvreda nije mogla biti jasnija. Nedostatak samosvesti kod Boltona i njegovo nerazumevanje situacije bili su krajnje neprijatni." I isto toliko tragikomični.
KO BLEFIRA NA BLISKOM ISTOKU?
S druge strane, imamo pomenuti nastup Pompea u Kairu. Ni on nije briljirao, naprotiv. Pompeo je (diskretno) ismejan, njegov govor je odmah proglašen za "mrtvo slovo" i "prazne reči": "Pompeo odlazi u Kairo i drži govor u kome ponovo pokazuje zapanjujući nedostatak bilo kakvih znanja o istoriji. Pompeo je najveći deo govora radio ono u čemu je najbolji: on je sasvim pogrešno (lažno) predstavio istoriju mešanja SAD na Bliskom istoku, do te mere da je to trebalo da uradi u svojim intimnim prostorijama" - a ne na nekom javnom mestu. I jedan i drugi, i Pompeo i Bolton su "ismejani, ignorisani, ili i jedno i drugo". Ali bez obzira na pogrešan način, Pompeo je preneo poruku koju je Tramp želeo da uputi, a to je "vizija budućnosti Bliskog istoka bez američkih intervencija".
Slično Turskoj, ni političko rukovodstvo Iraka, zaključuje komentator, "više nisu naši (američki) momci". "Naš momak Abadi je tamo doživeo izborni debakl", što je "još jedna sramota za SAD". Tokom Trampove iznenadne posete "američkoj bazi u Iraku" iračko političko rukovodstvo je odbilo da se sretne s američkim predsednikom. Irak se, zapravo, sada ponaša kao i mnoge druge zemlje, i Ameriku ostavlja bez jasnih odgovora. Jedno je, međutim, sigurno: američko vojno prisustvo u Iraku vlada u Bagdadu više ne smatra neophodnim, a ni poželjnim.
Sve u svemu: Amerika pod Trampom "mnogo polaže na blef". U pokeru blefira onaj ko ima jake živce i - slabe karte. Uspešni blef nije nikakva strategija, već pre trenutak nadahnuća - uporno ponavljanje blefa, navika da se blefira, vodi pravo u poraz. Da li su ostali igrači ovog geopolitičkog pokera prozreli blefera? Činjenice dovoljno govore same za sebe: "Država za državom sada pokazuje vrata američkim `snažnim momcima` poput Pompea, Boltona... pa čak i samog Trampa, ili ih ostavlja bez pravog odgovora".
UMIRUĆA SLAVA SAD
Prošle godine Tramp je pokušao da uplaši Erdogana sankcijama i berzanskim napadom na tursku liru. Erdogan se, a to je prva i direktna posledica, nije uplašio, već se okrenuo "novom savezniku", radije prepuštajući energetsku bezbednost Turske u ruke Putina, nego prevrtljivih i nepouzdanih SAD. Sada je Tramp zapretio da će ekonomski uništiti Tursku. Ostaje da se sačeka na konkretne poteze Erdogana.
Nešto slično je učinila i Indija, izložena američkim ucenama i pretnjama zbog odluke da kupi ruske sisteme S-400: "Pozvali su nas na razgovore, a onda poslali kući bez odgovora". Mimo očekivanja, Nemačka je elegantno odbila da zaustavi izgradnju "Severnog toka 2". Katar se prvi povukao iz sukoba u Siriji, a zatim je postigao sporazum s Iranom o ulaganju u naftnom polju "Severni Pars 2". Arapske zemlje, poput Ujedinjenih Emirata, sada ponovo otvaraju ambasade u Damasku, a Siriji će, po svemu sudeći, biti ukinuta i suspenzija članstva u Arapskoj ligi. Čak je i Japan, uprkos žestokom protivljenju iz Vašingtona, u stalnom kontaktu s Rusijom, u pokušaju da se razreše stari istorijski nesporazumi. Jasan je i razlog za tihu japansku upornost: Japanu su neophodni ruski energenti, a Putin, sa svoje strane, "ima dovoljno strpljenja da sačeka kraj licemernih igara japanskog premijera Šinzo Abea".
Sve to, zaključuje komentator, nepogrešivo ukazuje samo na jedno: uprkos buci koju stvara Tramp, SAD više nisu poštovane kao nekad. Da li je u pitanju bilo poštovanje ili strah od "svetskog policajca broj jedan"? Suočene sa "rastućom moći Kine i Rusije i, s druge strane, umirućom slavom SAD, mnoge države pokazuju da dobro razumeju ovu promenu i ponašaju se u skladu sa tim". Ono što preostaje Americi u takvim okolnostima su reči - "reči pune buke i besa", kao kod Šekspira, "ali to označava kraj geopolitike kakvu smo do sada poznavali".
Da li je to, zapravo, bila prava misija Pompea i Boltona: stišati narastajuću paniku kod bliskoistočnih saveznika - Egipta, Jordana, Saudijske Arabije i Izraela - zbog najavljenog povlačenja iz Sirije i predstojećeg povlačenja iz Iraka? Što se Trampa tiče, tvrdi Luongo, on savršeno dobro razume novu situaciju, ali ga nije briga za to. "On se fokusira na stare dugove, a ne na nove obaveze". Tramp smatra da "stare obaveze" - Irak, Sirija, Avganistan, Pakistan... - "ne mogu nadoknaditi gubitke". To su ionako "nepovratni dugovi", oni koje nije moguće naplatiti; promašene "investicije" njegovih prethodnika. Trampov pravi problem nisu "opsesije duboke države" - da Amerika beskrajno produži svoje prisustvo na Bliskom istoku - nego "finansije kod kuće". Naslov komentara je dovoljno rečit: Govori koji posramljuju: Znakovi carstva na umoru.
"VELIKO POMERANjE MOĆI"
"Govor Majka Pompea u Kairu", zaključuje analitičar Alister Kruk, "nije ni važan zbog onog što je rekao o američkoj politici (a to je ništa)... Njegov govor je pokazao da je tridesetogodišnja vizija `novog svetskog poretka` mrtva. Jednostavno nema vizije - nikakve... A Džon Bolton je definitivno potvrdio propast pomenute vizije". Amerika više nema šta da ponudi, bilo prijateljima bilo neprijateljima, zbog čega se "okreće remetilačkoj taktici". U najdubljoj osnovi, pitanju je "veliko pomeranje moći" i "velika promena u samoj prirodi moći", a Amerika pokazuje kobnu nesposobnost da se ovim promenama prilagodi i nastavlja da živi u "jednopolarnom svetu". To je, međutim, bio samo trenutak, "jednopolarni trenutak" u svetskoj istoriji, koji se nije pretvorio u "američki vek".
Da li se zato SAD sada okreću Venecueli - državi koja poseduje zavidne rezerve nafte (resurs koji sve više nedostaje Americi), a koja ionako spada u "američko dvorište"? Zabranu mešanja u "američki zabran" proklamovao je još predsednik Monro godine 1823. Da ne bude zabune: Monroova doktrina, zabrana mešanja u unutrašnje stvari američkih država, u znaku gesla "Amerika Amerikancima", važila je isključivo za evropske sile, a nikako za SAD, koje su za sebe uzurpirale pravo da predstavljaju sve američke države i govore u njihovo ime. Šta će se, međutim, desiti i kakve posledice će uslediti ukoliko Amerika na Maduru i otporu naroda Venecuele slomi zube? Za sada, gledano iz pozicije Rusije ili Kine, dobra vest se sastoji u tome što se igra više ne vodi na Kavkazu, na Balkanu, u Južnokineskom moru, čak ne ni na Bliskom istoku, nego u regionu koji se tradicionalno smatra za američki posed, za njeno "privatno vlasništvo". U Latinskoj Americi.
POVUĆI SE ILI SE BORITI ZAUVEK?
Amerika će se povući, ne samo iz Sirije, nego i iz Iraka i Avganistana, i to iz veoma jednostavnog, gotovo prozaičnog razloga. O tome govori Patrik Bjukenen: "Izgleda da su nam, posle sedamnaest godina borbi u Avganistanu, ostale samo sledeće alternative: ostati tamo i boriti se zauvek, kako talibani ne bi ušli u Kabul, ili povući se i dopustiti talibanima da pregaze grad. Ko nas je uvalio u ovaj debakl?" To je krajnje porazni, "sumorni bilans američkog intervencionizma". Ratovi na periferiji su ionako izgubljeni. Poraz nije moguće preokrenuti u pobedu, osim na rečima, kao što je to Tramp učinio u svom govoru "o stanju nacije" pred američkim Kongresom ("Amerika pobeđuje svaki dan..."). Sada se radi o tome da političke elite prihvate činjenice i iz tih činjenica izvuku određene, neizbežne konsekvence. Što pre, to bolje - štete će u tom slučaju biti nešto manje. Mada ih neće biti moguće anulirati.
Onda ne treba da nas čudi ni vest koju prenosi Njujork tajms, pozivajući se na izvore u američkoj administraciji: Bela kuća će ponovo razmotriti i pitanje izlaska SAD iz NATO-a ukoliko ne bude zadovoljna dinamikom jačanja vojnih resursa ostalih njegovih članica. U izveštaju Njujork tajmsa tvrdi se da se Tramp "žalio" uskom krugu saradnika zbog neuspeha Evrope da ostvari veća izdvajanja za odbranu, opisujući takav NATO, u kome SAD snose nesrazmerne troškove, kao "iscrpljujući teret za Ameriku".
Zaista, kakav je smisao ovog vojnog saveza ako Amerika više gubi nego što dobija njegovim opstankom? Sve više, upitna je i njegova vojna moć. A ona je, naizgled paradoksalno, manja od pukog zbira vojne moći zemalja članica. Njena jedina stvarna osnova su američke oružane snage. A ni tu stvari ne stoje baš najbolje. Istini za volju, neke među članicama su same po sebi teret, i to opasan, možda i radioaktivan, pre nego saveznik dostojan uvažavanja. Može li se isti zaključak izvesti i za NATO u celini?
POTONUĆE TITANIKA
Neka sila je hegemon sve dok ima sposobnost nametanja svoje volje drugima. Ukoliko tu sposobnost izgubi, hegemonija nestaje. Sa hegemonijom obično nestaje i hegemon. Upravo to je kriterijum koji predlaže Dmitrij Orlov kao najpodobniji da bismo izmerili magnitude pada SAD od trenutka kada je Tramp došao na vlast (proces koji je započeo pod Obamom, ali je svakako ubrzan pod Trampom): "sposobnost vršenja uticaja i nametanja svoje volje".
Dmitrij Orlov (1962.) je Rus rođen u Lenjingradu i američki inženjer. Takođe i pisac koji godinama proučava "potencijalni pad i kolaps Sjedinjenih Država" u njegovim raznovrsnim (finansijskim, ekonomskim, socijalnim, političkim i kulturnim) aspektima, odnosno "permanentnu krizu" koja je već postala sastavni deo američke svakodnevice. U širem smislu, njegovo pitanje glasi: kako propadaju imperije? Neke od istorijskih analogija su nam hronološki sasvim bliske: SSSR je još 1989. bio relativno moćan entitet, da bi se potpuno slomio "tokom četiri kratke godine", od 1990 do kraja 1993, kada je razbijen u komade.
Najpre, smatra Orlov, važno je objasniti kako izgleda "konačni kolaps". "Neki polaze od pogrešne pretpostavke da kolabirano društvo ili zemlja mora izgledati kao svet Pobesnelog Maksa. To nije tako. Ukrajina je već nekoliko godina propala država, ali ona i dalje postoji na mapi. Ljudi tamo žive, rade, većina ljudi još ima struju... vlada postoji i, bar zvanično, zakon i red se održavaju. Ovakvo kolabirano društvo može da traje godinama, možda decenijama, ali je ipak u stanju potpunog kolapsa..."
Sam pad može biti dugotrajan, a moguće ga je uporediti i sa potonućem broda poput Titanika. Pri tome jedno valja imati na umu: društvo se može u potpunosti raspasti a da spolja ipak sačuva privid normalnog, ili makar privid društva koje funkcioniše. Za razliku od Titanika, većina srušenih režima nije sasvim potonula. Odnosno, polovina broda je potonula, a ostatak se još nekako održava nad površinom, možda i sa orkestrom koji nastavlja da svira valcere.
"A u najskupljim kabinama, u gornjem delu palube, elite za to vreme mogu da održavaju prilično luksuzan životni stil. Ipak, za većinu putnika takav kolaps dovodi do siromaštva, nesigurnosti, političke nestabilnosti i gubitka blagostanja." Napola potonuli brod ipak više nije brod, pošto nema sposobnost samostalnog kretanja, nego je samo olupina koja će još neko vreme besciljno plutati površinom.
MAGA JE DOŽIVELA PORAZ
U članku pod naslovom Godina u kojoj je planeta poludela, Orlov iznosi veoma konkretna i detaljna zapažanja: "Sada već sa velikom sigurnošću Trampov plan `Make America Great Again` (MAGA) možemo proglasiti neuspehom. Ispod ružičaste statistike američkog ekonomskog rasta krije se strašna činjenica da je to rezultat poreskih olakšica koje su privukle transnacionalne korporacije da svoj profit vrate u zemlju. Iako im to nije pomoglo (s obzirom na stanje njihovih akcija), to je bila katastrofa za američku vladu, kao i za ekonomski sistem u celini. Poreski prihodi su se smanjili. Budžetski deficit za 2018. godinu prelazi 779 milijardi dolara."
Carinski ratovi koje je pokrenuo Tramp istovremeno su doveli do porasta trgovinskog deficita za 17 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Planovi za repatrijaciju industrijske proizvodnje iz zemalja sa niskim troškovima se ne ostvaruju jer Amerika ne poseduje nijedan od tri ključna elementa kojim raspolažu zemlje poput Kine, a to su jeftina energija, jeftina radna snaga i niske cene poslovanja. Posledica ovih neuspeha je rast državnog duga izvan svih razumnih granica. Taj dug će nastaviti da raste.
To su tendencije koje ne može promeniti niko u SAD, nijedna vlada ni administracija, pa otuda nije ni važno ko je predsednik (ukoliko je ikad i bilo). Zapravo, Trampovi potezi su proizveli jedan nesumnjivi efekat: pokrenuli su stvari brže nego što bi se inače odvijale, pošto su svima pokazale da su SAD sebične, nemoćne, autodestruktivne i generalno nepouzdane kao partner. Konačno, administracija SAD je širom sveta, po svoj prilici nenamerno (dakle, nepromišljeno) ubrzala dedolarizaciju, koristeći svoju kontrolu nad transakcijama zasnovanim na dolaru, što je prisililo druge zemlje da potraže alternative i pređu na "upotrebu lokalnih valuta, valutnih svopova i robnih tržišta podržanih zlatom": "Sada sve veći broj zemalja prepoznaje kidanje okova američkog dolara kao svoj strateški cilj. Rusija i Kina koriste rublju i juan za širenje trgovine; Iran prodaje naftu Indiji za rupije; Saudijska Arabija je počela da prihvata juan za svoju naftu".
POVLAČENjE JE NEMINOVNO
Šta je najvažniji zaključak ovih analiza? SAD gube, ili su već izgubile sve karakteristike planetarnog hegemona, status koji su uživale približno četvrt veka. Ono što važi za Evropsku uniju, koja je "postala nesposobna da projektuje svoju moć ili da zadovolji bilo kakve globalne geopolitičke ambicije", uskoro će važiti i za Vašington: Amerika će ili "otići dobrovoljno (zbog nedostatka sredstava), ili će biti proterana iz velikog dela sveta".
Ono što sada neminovno predstoji je američko povlačenje na svim frontovima. "Odlazak iz Sirije je neizbežan", bez obzira da li će Tramp ovog puta uspeti da se odupre pritisku ratnih huškača iz obe stranke ili ne. Ukoliko ne uspe, posledice će biti još pogubnije i teže. "Sada, kad je Sirija naoružana najsavremenijim ruskim naoružanjem za vazdušnu odbranu, SAD više ne održavaju superiornost u vazduhu, a bez superiornosti u vazduhu američka vojska nije u stanju da uradi ništa".
Potom predstoji i napuštanje Avganistana, kada će Kabul prestati da bude "centar korupcije, gde stranci kradu humanitarnu pomoć i druge resurse". Američke trupe će biti povučene i iz Iraka, gde je parlament glasao za njihovo proterivanje. Do ovog trenutka, za američku avanturu na Bliskom istoku potrošeno je nezamislivih 4.704.439.588.308 dolara, ali ova cifra, sasvim sigurno, nije konačna a ni potpuna.
TOČKOVI KOJI SE NE OKREĆU
Rusija će, procenjuje Orlov, na kraju učvrstiti svoju poziciju kao "krajnji arbitar međunarodnih bezbednosnih aranžmana, zahvaljujući svojim neuporedivim vojnim sposobnostima i veštini koju je pokazala u uvođenju mira" (a delom i zahvaljujući "strategiji" SAD). Avganistan će ući u sferu Šangajske organizacije za saradnju, a o sudbini Sirije će odlučivati Rusija, Iran i Turska. Najveći gubitnici će postati američki regionalni saveznici - Izrael i Saudijska Arabija, a istinski pobednici stanovnici bliskoistočnog regiona, koji će ubuduće biti pošteđeni američkog terora: posredničkih ratova, bombardovanja i ubijanja dronovima.
To je logika budućih događaja, ostalo su tehnikalije. Američka politička javnost se uopšte ne bavi ovim, po svoj prilici suštinskim problemima. Ona se zabavlja pitanjima od sasvim sporednog značaja: ratom koje između sebe vode dve u svemu identične ratnohuškačke stranke i istragom "Velikog inkvizitora Milera". Možda zato što se, od "dima i zaglušujuće buke, ne primećuje da se točkovi više ne okreću"?
Režim kojim vlada gerontokratija proizvodi samo nekompetentne lidere, koji se bave isključivo unutrašnjim intrigama, a za sopstvene promašaje i neuspehe okrivljuju "spoljašnjeg neprijatelja". Političke elite žive u nekoj vrsti paralelne stvarnosti, bez mnogo dodira sa realnim problemima, ne primećujući da upravo ta unutrašnja borba SAD čini slabijim nego što doista jesu. "Učiniti Ameriku ponovo velikom" u takvim okolnostima je samo daleki, i sve dalji san. Da bi došlo do istinskog oporavka, mora doći do "promene režima", a ne do promena u presedničkoj administraciji. A na to se svela nesuđena Trampova revolucija. Trampizam je zato već unapred bio osuđen na poraz.
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija" (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
