Starogrčka tradicija je smatrala da je čovekov život realizacija nekog smisla koji je u osnovi sveta. Aristotel na samom početku Politike kaže da treba praviti razliku između biološkog života tj. činjenice da smo živi i političkog života koji nas realizuje i pokazuje da smo deo božanskog poretka.
Moderni svet, koji nam se na neki čudan, nerazumljiv način nudi kao progres, od samih svojih početaka nudi ideju preživljavanja kao smisla politike. O tome govori i osnivač moderne politike Makijaveli kao uostalom i Hobs, na početku diskusija o modernom pravnom poretku. Pravo odredjuje samu pravdu, smatra on, udaljavajući nas od starogrčkog uverenja da je zapravo pravda u osnovi prava. Ali, o tim osnovama više ne moramo i da se pitamo. Moderna izvesnost i transparentnost nas udaljavaju od takvih pitanja. Time se, drugim rečima, začinje moderni pozitivizam, koji nas jednostavno rečeno, poučava da je najbolje , u stvari, i da ne mislimo. Sa Modernom smo prestali da mislimo. Sistemu su potrebni ljudi koji ga održavaju, a ne koji misle. U toj i takvoj Moderni preživljavanje je postalo naš svakodnevni život.
Da li te dve stvari imaju nešto zajedničko ili su puka koincidencija? To da smo prestali da mislimo i da se naš život sveo na preživljavanje. Stvari će nam biti jasnije ukoliko se zamislimo nad pitanjem socijalne strukture modernog sveta. Jedna od prvih strukturalnih promena u Moderni je probijanje ekonomije iz privatnog sveta u javni. I ne samo to. Ekonomija nije samo postala deo tog javnog prostora. Ona ga i kreira. I što je jož važnije ona njime i dominira. Ona postaje osnov modernog sveta. Starim Grcima nije ni na kraj pameti da ekonomiju vezuju as osnovama sveta , recimo as metafizikom. A to se upravo desilo u Moderni. Ekonomija je postala njena metafizika.
Neko bi rekao da su ovo samo akademske rasprave i da nije jasno kako možemo da ih primenimo na neku konkretnu situaciju. Sa Marksom je, medjutim, stvar postala vrlo jasna. Moderni socijalni svet je polarizovani svet između kapitala i rada, povlašćene buržoazije i obespravljenog proletarijata.
Ali, virus ne bira, stiže i jedne i druge, reći će neko. Naravno. Kako se na njemu ipak prepoznaje struktura današnjeg sveta? Polarizacija, koju Marks čini vidljivom, se radikalizuje i stiže do neoliberalizma. Neoliberalizam, u ime finansijskog kapitala, negira solidarnu , društvenu osnovu proizvodnje. Zato svetske institucije nisu ni bile spremne da se odupru epidemiji. Zdravstveni sistem se rukovodio profitom a ne prevencijom. Farmacija je tako investirala u kreme za kožu, sredstva protiv impotencije… a ne, čak ni posle iskustva as prethodnim virusima, u sredstva koja se tiču pandemije.
Zdravlje je opšte dobro, ljudsko pravo. Neoliberalizam je stigao do granice konflikta izmedju zdravlja i profita. Taj konflikt je postao nepodnošljiv ne samo u zdravstvu, već i obrazovanju, klimi… Neoliberalna politika zdravlja nas je dovela do katastrofe.
Ludi svetski političari kao Tramp i Bolsonaro su govorili i još uvek govore kako virusa i nema, već je reč o običnom gripu. Čak su se i neki filozofi pridružili takvim konstatacijama. A poznati srpski lekar je ljude pozivao u šoping na sam izvor zaraze. Da li je on lud, da li je djavo, da li je u nekom trenutku smogao snage da zatraži izvinjenje?
Virus nas je suočio as sopstvenim svetom. On očigledno ne može da reši probleme, ali može da nam svet učini transparentnim, da nas uputi da mislimo, što smo zaboravili. Da nam ukaže na djavolji poredak sveta, koji se zove neoliberalizam. Da shvatimo da je neoliberalni svet bez legitimnosti.Da nas približi i učini ideju solidarnosti važnom. Najvažnijom. Da nam pokaže da će svet biti naš ili ga neće ni biti.
Na Fejsbuku se pojavilo razmišljamje da posle virusa ne možemo da se vratimo u neki normalni poredak, posto je baš sam pojam normalnog upitan. Moramo se vratiti u taj svet bolji, humaniji, solidarniji. Neoliberalizam ne nudi solidarnost. Upravo suprotno. Dok kubanski lekari pomažu svetu SAD pooštravaju sankcije Kubi i Iranu. Nagoveštavaju rat Venecueli. A Evropska Unija ? Da li je uopšte moguća bez solidarnosti, koju danas ne vidimo.
Govori se samo o primatu ekonomije. A ekonomija je, u osnovi, odnos medju ljudima. Virus nam je, zato, samo ukazao da je danas reč o odluci izmedju života i smrti.
Moramo da obnovimo političku energiju. Prostor politike nije onaj koga odredi neoliberalna vlast, bilo u Srbiji, bilo u Brazilu, bilo gde… Politika je naša. Zar to ne pokazuju ljudi koji se bore npr. za reke Stare planine? Samo tako svet može da bude drugačiji.
Smrt fašizmu, sloboda narodu!
(Autor je filozof rođen u Čačku, već par decenija živi i predaje u Brazilu.)
libreto
