Siledžijsko ponašanje SAD podstiče protivnike da se udruže iz sopstvenog interesa, dok saveznicima daje razloga da se drže na distanci
Koliko su zaista moćne Sjedinjene Američke Države? Da li su još uvek unipolarna sila, sposobna da nameće svoju volju protivnicima, saveznicima i neutralnima i primorava ih da je prate u politikama koje sami smatraju suludim, opasnim ili jednostavno suprotnim svojim interesima? Ili postoje jasni i ozbiljni limiti američke snage, što sugeriše da bi ova zemlja trebalo da bude selektivnija i više strateški orijentisana kada formuliše svoje ciljeve i nastoji da ih ostvari?
Trampova administracija je usvojila prvu poziciju, naročito otkako je Džon Bolton postao savetnik za nacionalnu bezbednost u Beloj kući a Majk Pompeo preuzeo Stejt department. Kakvi god da su bili početni instinkti Donalda Trampa, povratak ovih ljudi je označio i povratak na unilateralistički i maksimalistički pristup spoljnoj politici, koji je obeležio i prvi mandat Džordža Buša mlađeg u kojem su potpredsednik Dik Čejni i neokonzervativci držali sve konce. Ključna odlika tog ranijeg perioda bila je pretpostavka da su Sjedinjene Države toliko moćne da mogu same da rešavaju mnoga pitanja, dok će druge države, kroz demonstraciju sile i odlučnosti SAD, strah naterati na pokornost. Kako je viši Bušov savetnik (navodno Karl Rouv) rekao novinaru Ronu Zuskindu: "Mi smo sada imperija, i kada delamo mi stvaramo svoju sopstvenu realnost". Kompromisi i izgradnja koalicija su bili za mlakonje i snishodljivce, kako je i sam Čejni rekao 2003: "Mi ne pregovaramo sa zlom, mi ga pobeđujemo".
Pristup Buš-Čejni je proizveo lanac neuspeha, ali ista unilateralna arogancija nastavlja da živi u Trampovoj administraciji. Ona je evidentna u Trampovoj odluci da zapreti, a u nekim slučajevima i da stvarno započne trgovinske ratove, i to ne samo sa Kinom, nego i sa mnogim trgovinskim partnerima Amerike. Bila je i temelj impulsivne odluke da se izađe iz Transpacifičkog partnerstva i da se napusti Pariski klimatski sporazum. Nalazi se i u srži "uzmi ili ostavi" pristupa dotične administracije u diplomatiji sa Severnom Korejom i Iranom, u kojem Vašington proglašava nerealne zahteve, a potom gomila sankcije u nadi da će mete kapitulirati i prepustiti Sjedinjenim Državama sve što one traže, iako je ovaj pristup prema tim državama u prošlosti više puta donosio neuspehe.
IZMEĐU ŽELjA I REALNOSTI
Ova arogancija je još očiglednija u skorašnjoj odluci da se nametnu sekundarne sankcije državama koje još uvek kupuju iransku naftu - što je potez koji preti izazivanjem skoka cena nafte i narušavanjem američkih odnosa sa Kinom, Indijom, Turskom, Japanom, Južnom Korejom i drugima. Konstatacija o unilateralnoj aroganciji je sasvim tačna i povodom takozvanog mirovnog plana kog vodeći nepotista Džared Kušner - Trampov zet i njegov visoki savetnik - stalno obećava: to je plan koji će po svemu sudeći izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, republikanskog donatora Šeldona Adelsona i druge pristalice koncepta Velikog Izraela učiniti srećnim, ali nimalo neće doprineti ideji mira. Slična vera u ogromnu sposobnost Amerike da kontroliše ishode se takođe može videti u preuranjenom priznavanju Huana Gvaida za VD predsednika Venecuele, odnosno u oštrim američkim zahtevima da "Maduro mora da ode". Koliko god poželjan bio taj ishod, bilo bi lepo kada bismo imali bilo kakvu ideju kako da ga ostvarimo.
Rezon iza svih ovih politika je da će američki pritisak - znate, ono što Pompeo voli da naziva "swagger" (američki žargon koji označava veoma samouvereno, arogantno i egocentrično ponašanje; prim. prev) - na kraju primorati dotične protivnike da urade šta god Sjedinjene Države od njih zahtevale, a da druge države neće naći načina da izbegnu, ometaju, preusmere, ublaže, potkrešu, uspore ili drugačije anuliraju ono što Vašington pokušava da uradi. U takvom rezonu se podrazumeva da i dalje obitavamo u unipolarnom momentu, i da je jedno bitna volja da se iskoristi sila koja je Americi na raspolaganju.
Možda najvažnije od svega, pri ovakvom pristupu se poriče da može biti bilo kakvog kompromisa oko bilo kog od navedenih ciljeva. Ako su Sjedinjene Države zaista svemoguće, onda sankcionisanje Kine povodom nabavki nafte od Irana neće imati bilo kakvog efekta na trgovinske pregovore koji su u toku sa Pekingom, a Turska neće na isti taj pritisak odgovoriti približavanjem Rusiji. Ovde se dalje pretpostavlja da američki NATO saveznici toliko očajnički žele da zadrže američku vojsku u Evropi da će prihvatiti uzastopna poniženja i pratiti američko vođstvo protiv Kine, uprkos gomilajućim dokazima da ovo ne odgovara realnosti. Tu se ne uviđaju rizici igre na sve ili ništa sa Egiptom, Izraelom, Saudijskom Arabijom i Zalivom, a uzima se u obzir sasvim malo rizika od rata sa Iranom i drugima.
Da budemo iskreni, nije teško razumeti zašto jastrebovi misle da može da im prođe ovakav stil spoljne politike, makar na kratke staze. Uprkos mnogim skorašnjim greškama, Sjedinjene Države su i dalje veoma moćne. Njihova aktivna podrška i dalje predstavlja nešto što mnoge države žele, a njihovo "fokusirano neprijateljstvo" je nešto što nijedna država ne može sasvim da ignoriše. Sjedinjene Države su i dalje veliko i vredno tržište, dolar ostaje glavna rezervna valuta u svetu, a sposobnost da se druge države i finansijske institucije odseku sa infrastrukture globalnih finansija pruža Vašingtonu prednost koju druge države nemaju. Mnogi američki saveznici su navikli na potčinjavanje Vašingtonu i razumljivo su nespremni da učine bilo šta što bi moglo da natera Sjedinjene Države da uskrate podršku. Tramp i kompanija takođe mogu da računaju na podršku autoritarnih srodnih duša iz redova evropske desnice (uključujući aktuelne vladare Poljske i Mađarske), kao i moralno kompromitovanih saveznika sa Bliskog istoka. Plus, većina Amerikanaca ne mari mnogo za spoljnu politiku i spremna je da toleriše šta god izvršna vlast radila, samo ukoliko nije previše skupo ili previše ponižavajuće.
SAVRŠEN RECEPT
No, bez obzira na sve, razlozi zašto ovaj siledžijski pristup do sada nije doveo do bilo kakvog velikog spoljnopolitičkog uspeha (niti će u budućnosti) su još ubedljiviji. Pre svega, čak i mnogo slabije države s gnušanjem odbacuju pomisao o potčinjavanju ucenama, i to iz jednog prostog razloga: jednom kada pokažete da ste lak plen za ucene, neće biti kraja novim zahtevima. Štaviše, kada Sjedinjene Države insistiraju na totalnoj kapitulaciji (npr. kada pozivaju na totalno razoružanje Severne Koreje ili na smenu režima u Iranu), one ciljanoj zemlji ne pružaju ni mrvicu podsticaja da sarađuje. A imajući u vidu bogato demonstrirano beščašće i prevrtljivost Trampa u diplomatiji, zašto bi bilo koji strani lider verovao u bilo koje garancije koje mu on ili Pompeo daju? Saberite sve ovo i dobićete savršen recept za propast bilo kakve diplomatske inicijative.
Drugo, maltretiranje skoro svih država čini formiranje moćnih koalicija - čija bi podrška mogla da osnaži američki diplomatski utica - mnogo težim poduhvatom. Ovaj problem je možda najevidentniji u hazarderskom pristupu administracije ekonomskoj diplomatiji sa Kinom. Napuštanjem Transpacifičkog partnerstva i započinjanjem trgovinskih sporova sa drugim ključnim partnerima, administracija je propustila priliku da organizuje široku koaliciju industrijskih sila ujedinjenih u želji da primoraju Kinu da reformiše svoje ekonomske prakse. Trampov trgovinski tim će iovako možda uspeti da izboksuje nekakav sporazum sa Pekingom, ali on neće biti tako dobar kao onaj koji je mogao da bude dobijen prefinjenijim i kooperativnijim nastupom.
Vrlo slična lekcija važi i za Iran. Trampova administracija je namerno ubila Iranski nuklearni sporazum, i to na očigled svih. Štaviše, toliko je fokusirana na ovaj cilj da je čak spremna i da kazni druge potpisnike u jalovom pokušaju da natera Iran na predaju. Teheran nastavlja da se pridržava odredbi sporazuma uprkos američkom gaženju istog, ali njegovo strpljenje verovatno nije beskonačno, naročito kada se ima u vidu da je administracija jasno dala do znanja da je smena režima njen pravi cilj. Ukoliko Iran na kraju obnovi svoj program nuklearnog naoružanja - koji je bio zamrznut duže od decenije - ostatak sveta neće odjednom da se svrsta iza Sjedinjenih Država u podršci još tvrđoj akciji. Zašto? Zato što svi znaju da su Sjedinjene Države - a ne Iran - bile te koje su ubile sporazum, tako da neće biti mnogo saosećanja prema Americi kada počne da krešti o odgovoru Irana. Američki bliskoistočni klijenti će nesumnjivo biti srećni ako Vašington odluči da uđe u još jedan rat za njihov račun, ali ne treba računati na mnogo njihove ili ma čije tuđe pomoći.
REALNI TEST
Treće, države ne vole da budu taoci tuđih hirova, a naročito ne onih koji se ponašaju sebično, histerično i sa loše odglumljenom brižnošću povodom njihovih interesa. Zato ne iznenađuje što su ostale zemlje počele da razvijaju zaobilazne mehanizme usmerene na ograničavanje američkog uticaja, pre svega pravljenjem finansijskih aranžmana izvan mreže institucija koje je Vašington koristio za primoravanje saveznika i protivnika na poslušnost. Kako su Henri Farel i Abraham Njuman nedavno napisali za Forin polisi: "Umesto da podstaknu države i korporacije da minimalizuju kontakte sa metom američkih sankcija", tvrdorukaška taktika Trampove administracije "mogla bi da dovede do toga da države i korporacije minimalizuju svoje kontakte sa američkim globalnim finansijskim sistemom i krenu da grade sopstvene zaobilaznice. Vremenom bi te zaobilaznice mogle da prerastu u efektivan alternativni sistem".
Konačno, siledžijsko ponašanje podstiče protivnike da se udruže iz sopstvenog interesa, dok potencijalnim saveznicima daje razloga da se drže na distanci. Nije slučajnost što se Rusija i Kina sve više približavaju - iako nisu prirodni saveznici i pametniji američki pristup bi mogao Moskvi da pruži razloge da se distancira od Pekinga - a isti američki siledžijski impuls će i države poput Irana da otera u njihov zagrljaj. Bolton i njegova sorta će verovatno izmisliti neki novi zvučan naziv za ovu grupu - "Osovina zla" i "Trojka tiranije" su već zauzeti, pa bi možda mogli da probaju sa "Trijadom problematičnih" ili "Koalicijom haosa" - ignorišući činjenicu da su upravo njihove politike dovele do okupljanja ovih sila.
Stoga je ono čemu svedočimo realni test dve konkurentne vizije savremene geopolitike. Jedna verzija gleda na američku silu kao na praktično neumanjenu i veruje da će joj kombinacija materijalnih mogućnosti, povoljne geografije i čvrstih institucionalnih kapaciteta omogućiti da vodi ambicioznu i revizionističku spoljnu politiku po maloj ceni i sa velikom verovatnoćom uspeha. Druga verzija - kojoj i sam pripadam - vidi Sjedinjene Države kao veoma moćne i privilegovano pozicionirane (iz brojnih razloga), ali takođe veruje da postoje granice američke snage, pa je neophodno postaviti prioritete, minimalizovati beskompromisnost kad je to moguće i sarađivati sa drugima u mnogim pitanjima. Ona polazi od toga da se drugi ne mogu izudarati do kapitulacije, kao i da efektivni i trajni međunarodni sporazumi zahtevaju određeni stepen uzajamnog kompromisa, čak i sa protivnicima.
Sjedinjene Države su isprobale verziju br. 1 u preiodu od 2001. do 2004, a rezultat je gotovo totalni neuspeh. Razumem da je kopiranje prethodnih eksperimenata važno za naučni napredak, ali da li Amerika zaista mora da ponovi ovaj eksperiment?
sott
© LAURENCE GRIFFITHS/GETTY IMAGES
Koliko su zaista moćne Sjedinjene Američke Države? Da li su još uvek unipolarna sila, sposobna da nameće svoju volju protivnicima, saveznicima i neutralnima i primorava ih da je prate u politikama koje sami smatraju suludim, opasnim ili jednostavno suprotnim svojim interesima? Ili postoje jasni i ozbiljni limiti američke snage, što sugeriše da bi ova zemlja trebalo da bude selektivnija i više strateški orijentisana kada formuliše svoje ciljeve i nastoji da ih ostvari?
Trampova administracija je usvojila prvu poziciju, naročito otkako je Džon Bolton postao savetnik za nacionalnu bezbednost u Beloj kući a Majk Pompeo preuzeo Stejt department. Kakvi god da su bili početni instinkti Donalda Trampa, povratak ovih ljudi je označio i povratak na unilateralistički i maksimalistički pristup spoljnoj politici, koji je obeležio i prvi mandat Džordža Buša mlađeg u kojem su potpredsednik Dik Čejni i neokonzervativci držali sve konce. Ključna odlika tog ranijeg perioda bila je pretpostavka da su Sjedinjene Države toliko moćne da mogu same da rešavaju mnoga pitanja, dok će druge države, kroz demonstraciju sile i odlučnosti SAD, strah naterati na pokornost. Kako je viši Bušov savetnik (navodno Karl Rouv) rekao novinaru Ronu Zuskindu: "Mi smo sada imperija, i kada delamo mi stvaramo svoju sopstvenu realnost". Kompromisi i izgradnja koalicija su bili za mlakonje i snishodljivce, kako je i sam Čejni rekao 2003: "Mi ne pregovaramo sa zlom, mi ga pobeđujemo".
Pristup Buš-Čejni je proizveo lanac neuspeha, ali ista unilateralna arogancija nastavlja da živi u Trampovoj administraciji. Ona je evidentna u Trampovoj odluci da zapreti, a u nekim slučajevima i da stvarno započne trgovinske ratove, i to ne samo sa Kinom, nego i sa mnogim trgovinskim partnerima Amerike. Bila je i temelj impulsivne odluke da se izađe iz Transpacifičkog partnerstva i da se napusti Pariski klimatski sporazum. Nalazi se i u srži "uzmi ili ostavi" pristupa dotične administracije u diplomatiji sa Severnom Korejom i Iranom, u kojem Vašington proglašava nerealne zahteve, a potom gomila sankcije u nadi da će mete kapitulirati i prepustiti Sjedinjenim Državama sve što one traže, iako je ovaj pristup prema tim državama u prošlosti više puta donosio neuspehe.
IZMEĐU ŽELjA I REALNOSTI
Ova arogancija je još očiglednija u skorašnjoj odluci da se nametnu sekundarne sankcije državama koje još uvek kupuju iransku naftu - što je potez koji preti izazivanjem skoka cena nafte i narušavanjem američkih odnosa sa Kinom, Indijom, Turskom, Japanom, Južnom Korejom i drugima. Konstatacija o unilateralnoj aroganciji je sasvim tačna i povodom takozvanog mirovnog plana kog vodeći nepotista Džared Kušner - Trampov zet i njegov visoki savetnik - stalno obećava: to je plan koji će po svemu sudeći izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, republikanskog donatora Šeldona Adelsona i druge pristalice koncepta Velikog Izraela učiniti srećnim, ali nimalo neće doprineti ideji mira. Slična vera u ogromnu sposobnost Amerike da kontroliše ishode se takođe može videti u preuranjenom priznavanju Huana Gvaida za VD predsednika Venecuele, odnosno u oštrim američkim zahtevima da "Maduro mora da ode". Koliko god poželjan bio taj ishod, bilo bi lepo kada bismo imali bilo kakvu ideju kako da ga ostvarimo.
Rezon iza svih ovih politika je da će američki pritisak - znate, ono što Pompeo voli da naziva "swagger" (američki žargon koji označava veoma samouvereno, arogantno i egocentrično ponašanje; prim. prev) - na kraju primorati dotične protivnike da urade šta god Sjedinjene Države od njih zahtevale, a da druge države neće naći načina da izbegnu, ometaju, preusmere, ublaže, potkrešu, uspore ili drugačije anuliraju ono što Vašington pokušava da uradi. U takvom rezonu se podrazumeva da i dalje obitavamo u unipolarnom momentu, i da je jedno bitna volja da se iskoristi sila koja je Americi na raspolaganju.
Možda najvažnije od svega, pri ovakvom pristupu se poriče da može biti bilo kakvog kompromisa oko bilo kog od navedenih ciljeva. Ako su Sjedinjene Države zaista svemoguće, onda sankcionisanje Kine povodom nabavki nafte od Irana neće imati bilo kakvog efekta na trgovinske pregovore koji su u toku sa Pekingom, a Turska neće na isti taj pritisak odgovoriti približavanjem Rusiji. Ovde se dalje pretpostavlja da američki NATO saveznici toliko očajnički žele da zadrže američku vojsku u Evropi da će prihvatiti uzastopna poniženja i pratiti američko vođstvo protiv Kine, uprkos gomilajućim dokazima da ovo ne odgovara realnosti. Tu se ne uviđaju rizici igre na sve ili ništa sa Egiptom, Izraelom, Saudijskom Arabijom i Zalivom, a uzima se u obzir sasvim malo rizika od rata sa Iranom i drugima.
Da budemo iskreni, nije teško razumeti zašto jastrebovi misle da može da im prođe ovakav stil spoljne politike, makar na kratke staze. Uprkos mnogim skorašnjim greškama, Sjedinjene Države su i dalje veoma moćne. Njihova aktivna podrška i dalje predstavlja nešto što mnoge države žele, a njihovo "fokusirano neprijateljstvo" je nešto što nijedna država ne može sasvim da ignoriše. Sjedinjene Države su i dalje veliko i vredno tržište, dolar ostaje glavna rezervna valuta u svetu, a sposobnost da se druge države i finansijske institucije odseku sa infrastrukture globalnih finansija pruža Vašingtonu prednost koju druge države nemaju. Mnogi američki saveznici su navikli na potčinjavanje Vašingtonu i razumljivo su nespremni da učine bilo šta što bi moglo da natera Sjedinjene Države da uskrate podršku. Tramp i kompanija takođe mogu da računaju na podršku autoritarnih srodnih duša iz redova evropske desnice (uključujući aktuelne vladare Poljske i Mađarske), kao i moralno kompromitovanih saveznika sa Bliskog istoka. Plus, većina Amerikanaca ne mari mnogo za spoljnu politiku i spremna je da toleriše šta god izvršna vlast radila, samo ukoliko nije previše skupo ili previše ponižavajuće.
SAVRŠEN RECEPT
No, bez obzira na sve, razlozi zašto ovaj siledžijski pristup do sada nije doveo do bilo kakvog velikog spoljnopolitičkog uspeha (niti će u budućnosti) su još ubedljiviji. Pre svega, čak i mnogo slabije države s gnušanjem odbacuju pomisao o potčinjavanju ucenama, i to iz jednog prostog razloga: jednom kada pokažete da ste lak plen za ucene, neće biti kraja novim zahtevima. Štaviše, kada Sjedinjene Države insistiraju na totalnoj kapitulaciji (npr. kada pozivaju na totalno razoružanje Severne Koreje ili na smenu režima u Iranu), one ciljanoj zemlji ne pružaju ni mrvicu podsticaja da sarađuje. A imajući u vidu bogato demonstrirano beščašće i prevrtljivost Trampa u diplomatiji, zašto bi bilo koji strani lider verovao u bilo koje garancije koje mu on ili Pompeo daju? Saberite sve ovo i dobićete savršen recept za propast bilo kakve diplomatske inicijative.
Drugo, maltretiranje skoro svih država čini formiranje moćnih koalicija - čija bi podrška mogla da osnaži američki diplomatski utica - mnogo težim poduhvatom. Ovaj problem je možda najevidentniji u hazarderskom pristupu administracije ekonomskoj diplomatiji sa Kinom. Napuštanjem Transpacifičkog partnerstva i započinjanjem trgovinskih sporova sa drugim ključnim partnerima, administracija je propustila priliku da organizuje široku koaliciju industrijskih sila ujedinjenih u želji da primoraju Kinu da reformiše svoje ekonomske prakse. Trampov trgovinski tim će iovako možda uspeti da izboksuje nekakav sporazum sa Pekingom, ali on neće biti tako dobar kao onaj koji je mogao da bude dobijen prefinjenijim i kooperativnijim nastupom.
Vrlo slična lekcija važi i za Iran. Trampova administracija je namerno ubila Iranski nuklearni sporazum, i to na očigled svih. Štaviše, toliko je fokusirana na ovaj cilj da je čak spremna i da kazni druge potpisnike u jalovom pokušaju da natera Iran na predaju. Teheran nastavlja da se pridržava odredbi sporazuma uprkos američkom gaženju istog, ali njegovo strpljenje verovatno nije beskonačno, naročito kada se ima u vidu da je administracija jasno dala do znanja da je smena režima njen pravi cilj. Ukoliko Iran na kraju obnovi svoj program nuklearnog naoružanja - koji je bio zamrznut duže od decenije - ostatak sveta neće odjednom da se svrsta iza Sjedinjenih Država u podršci još tvrđoj akciji. Zašto? Zato što svi znaju da su Sjedinjene Države - a ne Iran - bile te koje su ubile sporazum, tako da neće biti mnogo saosećanja prema Americi kada počne da krešti o odgovoru Irana. Američki bliskoistočni klijenti će nesumnjivo biti srećni ako Vašington odluči da uđe u još jedan rat za njihov račun, ali ne treba računati na mnogo njihove ili ma čije tuđe pomoći.
REALNI TEST
Treće, države ne vole da budu taoci tuđih hirova, a naročito ne onih koji se ponašaju sebično, histerično i sa loše odglumljenom brižnošću povodom njihovih interesa. Zato ne iznenađuje što su ostale zemlje počele da razvijaju zaobilazne mehanizme usmerene na ograničavanje američkog uticaja, pre svega pravljenjem finansijskih aranžmana izvan mreže institucija koje je Vašington koristio za primoravanje saveznika i protivnika na poslušnost. Kako su Henri Farel i Abraham Njuman nedavno napisali za Forin polisi: "Umesto da podstaknu države i korporacije da minimalizuju kontakte sa metom američkih sankcija", tvrdorukaška taktika Trampove administracije "mogla bi da dovede do toga da države i korporacije minimalizuju svoje kontakte sa američkim globalnim finansijskim sistemom i krenu da grade sopstvene zaobilaznice. Vremenom bi te zaobilaznice mogle da prerastu u efektivan alternativni sistem".
Konačno, siledžijsko ponašanje podstiče protivnike da se udruže iz sopstvenog interesa, dok potencijalnim saveznicima daje razloga da se drže na distanci. Nije slučajnost što se Rusija i Kina sve više približavaju - iako nisu prirodni saveznici i pametniji američki pristup bi mogao Moskvi da pruži razloge da se distancira od Pekinga - a isti američki siledžijski impuls će i države poput Irana da otera u njihov zagrljaj. Bolton i njegova sorta će verovatno izmisliti neki novi zvučan naziv za ovu grupu - "Osovina zla" i "Trojka tiranije" su već zauzeti, pa bi možda mogli da probaju sa "Trijadom problematičnih" ili "Koalicijom haosa" - ignorišući činjenicu da su upravo njihove politike dovele do okupljanja ovih sila.
Stoga je ono čemu svedočimo realni test dve konkurentne vizije savremene geopolitike. Jedna verzija gleda na američku silu kao na praktično neumanjenu i veruje da će joj kombinacija materijalnih mogućnosti, povoljne geografije i čvrstih institucionalnih kapaciteta omogućiti da vodi ambicioznu i revizionističku spoljnu politiku po maloj ceni i sa velikom verovatnoćom uspeha. Druga verzija - kojoj i sam pripadam - vidi Sjedinjene Države kao veoma moćne i privilegovano pozicionirane (iz brojnih razloga), ali takođe veruje da postoje granice američke snage, pa je neophodno postaviti prioritete, minimalizovati beskompromisnost kad je to moguće i sarađivati sa drugima u mnogim pitanjima. Ona polazi od toga da se drugi ne mogu izudarati do kapitulacije, kao i da efektivni i trajni međunarodni sporazumi zahtevaju određeni stepen uzajamnog kompromisa, čak i sa protivnicima.
Sjedinjene Države su isprobale verziju br. 1 u preiodu od 2001. do 2004, a rezultat je gotovo totalni neuspeh. Razumem da je kopiranje prethodnih eksperimenata važno za naučni napredak, ali da li Amerika zaista mora da ponovi ovaj eksperiment?
Stiven M. Volt je profesor međunarodnih odnosa na Harvardu
sott
