Ne ljutite se na decu bogatih zato što su rođena bogata, ali njihove roditelje ipak treba giljotinirati
Ne ljutim se kada dete modela ili dete glumca postane manken ili glumica. Naravno, neugodno je i obeshrabrujuće što je nečiji omiljeni sestrić ili najsimetričnija ćerka rođen sa šifrom za varanje u određenom kreativnom polju. Ali barem mi, potomci neslavnih, možemo da se utešimo činjenicom da je biti tema u paketu Njujork Magazina o bebama slavnih prilično jebeno transfer blama. Slika mog lica u štampi? Sa malom strelicom koja pokazuje na moju mamu i tatu? Volim ja moje roditelje, ali radije bih jeo staklo.
U svakom slučaju, deca bogatih i slavnih nisu naši pravi neprijatelji. Naši pravi neprijatelji su njihovi super-bogati roditelji i ostatak klase milijardera koji žive kao bogovi zahvaljujući svom vampirskom trošenju svetskih resursa. Ništa ne ilustruje ovaj odliv bolje od članka objavljenog u Njujorkeru još u julu ove godine (koji je postao maleni viralni zahvaljujući tvitu novinara Aleksa Presa), o nedokučivo ekstravagantnoj kulturi jahti koja je procvetala tokom vrhunca pandemije COVID-19.
Svaki pasus članka je bolest. Autor objašnjava kako jahte postaju sve veće u poslednje vreme – dugačke stotine metara, umesto sitnih desetak – pošto vlasnici zahtevaju brodove koji mogu da provedu više vremena na moru, drže više zaliha i odolevaju nepovoljnijim vremenskim uslovima. U superjahtama ima mesta za IMAX bioskope, desetine članova posade, ski staze u prirodnoj veličini i medicinsku opremu koja je verovatno naprednija od one koja je dostupna u većini klinika u Sjedinjenim Državama.
Tu se naručuju bejglovi i egzotično voće koje se donose helikopterom. Na jednoj jahti je izložena najskuplja Van Gogova slika ikada prodata. Za bogste se prave “re-kreacije” pravih pomorskih bitaka kao što je Midvej, sa sve zvučnim i mirisnim efektima (baruta), a za njih mogu da ni iz čega niknu „3-D štampani, arhitektonski samostojeći restorani“ čije komponente dovoze helikopterima „na peščani sprud u sred Maldiva, koji postoji svega osam sati pre nego što ga proguta voda.” (Da, taj poslednji deo je stvarnost, iako nekako izgleda baš sranje.)
Zanimljivo je da subjekti ovog dela otvoreno priznaju Njujorkerovom novinarčiću Evanu Osnosu da su ovi brodovi samo način da se potroši puno novca kada im ponestane drugih sranja koja označavaju status. Kao što je rekao jedan dugogodišnji vlasnik jahte:
„Niko danas — osim seronja i smešnih ljudi — ne živi na kopnu u onome što biste nazvali dubokim i širokim luksuznim životom. Da, ljudi imaju lepe kuće i sve to, ali malo je verovatno da je odnos osoblja prema njima kakav je na jahti… Jahte su poslednje mesto gde mislim da može da vam prođe takav životni stil.”
Osnos citira drugog vlasnika jahte koji je za francuski dokumentarac izjavio: „Ako ostatak sveta sazna kako je živeti na ovakvoj jahti, ponovo će uvesti giljotiniranje”. Aposlutno se slažem.
U slučaju da nist svesni, da napomenemo da je ovakav luksuz koji se postiže na uštrb ostatka sveta dostupan za samo 3.311 milijardera na planeti i njihove prijatelje, poput Obame, Opre ili Endija Koena, koji su svi proveli vreme na super-jahtama njihovih bogatih prijatelja. U međuvremenu, prema najnovijim dostupnim podacima, 650 miliona — ili 1 od 12 ljudi na planeti — živi sa manje od 2,15 dolara dnevno. Poplave, zemljotresi i tropske oluje uništavaju globalni jug—više od 33 miliona ljudi je raseljeno zbog poplava u Pakistanu ove godine, katastrofe koja je navela ministra klime u zemlji da zatraži reparacije od zemalja koje sagorevaju najviše goriva i najviše doprinose emisiji gasova staklene bašte.
Nikada neću dobiti ulogu u emisiji HBO-a. Ali uvek ću morati da udišem vazduh u koji jedna super-jahta svake godine ispumpa jednako ugljen-dioksida 1.526 normalnih automobila. U interesu sopstvenog samoodržanja, moramo biti svesni ko su zlikovci u stvarnom životu. A to su milijarderi, veoma očigledno.
